Ne okreci se sine

Ne sećam se kako je počelo. Samo sam osetila da sam kao utamničena u malom klaustrofobičnom prostotoru. Teško pokrećem ruke i noge. Pokušavam da otvorim oči, ali me neka tamna voda ometa u tome. U momentu shvatam da se očajnički koprcam na nekom dnu, mora ili okeana – dosta duboko, obzirom na to koliko je tame svuda okolo.  Najgori osećaj u životu, kad imate utisak da ste napravili korak napred, a odmah potom i dva nazad. Kao da vas neka nevidljiva sila vuče još dublje u mrak. Srce mi ubrzano lupa, okrećem se i opipavam rukama ne bi li se za nešto uhvatila. Ne mogu da pronadjem ništa. Potom se primirim. Pritajim se kako bi uzela dubok udah i razmislila na koju ću stranu, ali udasi postaju sve redji i sve je manje kiseonika. Ako je i za noćnu moru, previše je . Presabiram misli razmišljajući kako je moguće da u tolikoj vodenoj masi ima tako malo prostora. Svetla nigde na vidiku. Momenat kad se već mirite sa sudbinom da se verovatno nećete izvući je presudan. Skupljam zadnje atome snage i pružam se na sve strane praveći male pokrete – koliko mi prostor dozvoljava, i čini mi se da sa svakim zamahom dobijam više vazduha. To je jedino što me goni da i dalje pokušavam. Više batrganje nego plivanje. Od silnih zamaha dobijam modrice po glavi, ali ne obraćam pažnju na bol. Pogled je usmeren ka jednoj maloj tački koja se pojavila negde iz tmine. Bez obzira na bol i umor, ta tačka postaje moj jedini cilj. Dišem kratko, štedim vazduh i pravim pokrete koji liče na sve drugo sem na plivanje, ali svetlost se povećava. Osećam dno kako mi grebe kožu, udaram o njega svim snagama kojima raspolažem. Vazduha više nemam, ali glava je skoro na površini. Izranjam vrlo naglo, udišem vazduh koliko god mogu uz neizdrživ bol. Ali taj bol nekako mi je bio sladak, bez obzira što od vrištim i plačem u isto vreme.  Svaki naredni udah je boleo sve manje. Spašena sam. Uletela sam u nečije sigurne ruke koje me za tili čas ugrejaše i umiriše. Od umora sam trenutno i zaspala. Dolazak na svet nije težak samo za majke, i ja sam se dobro namučila. Ali vredelo je, lepa je svetlost na koju izadjoh. Nadam se da ću na toj obali ostati sigurna.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Stvarno mrzim samu sebe što ustajem rano. Vikend, sav normalan pošten narod spava. Pod „poštenim“ narodom ubrajam sebe i sebi slične koji nisu u radnom odnosu.  Pod „nepoštenim“ uračunavam one koji rade sve dane u nedelji, sve vikende i praznike  za 200-tinak evra, pa samim tim obaraju imunitet i sebi a i drugima koji ne žele da za skotove rade u beskraj i u bescenje. Elem, udaljih se od teme, a ona je bila rano ustajanje – koje mi se juče učinilo kobnim. Obzirom da i moj narod u kući u to doba uredno spava, nemam šta nego da skuvam omiljeni napitak i upalim komp da vidim šta je novo. U novinama ništa specijano – na šta već nismo navikli. Udjem na twitter da pogledam neke lepe slike iz nekih normalnih zemalja, i tu načinim onu kobnu grešku. Strane novine koje pratim objavljuju vest o pogibiji naših gradjana koji su bili taoci u Libiji od novembra meseca.  Potpuno šokirana, iz razloga što su u retkim momentima kada su ih i pominjali, naši rukovodioci ubedjivali narod da imaju pouzdane izvore da su ti ljudi dobro i na sigurnom. Koliko neko može biti siguran kada je nečiji taoc. Naravno kad se svi uključiše i počeše da traže odgovore od naših vidjenijih listova i novinara, ništa – njente – nada – svi ćute. Nisam razumela zašto ćute, kad već ionako pola grada sve zna, ne uključujući penzinere kojii verovatno ne koriste društvvene mreže već se oslanjaju isključivo na TV-prijemnike i dnevnu štampu.  Da zlo bude veće, pojavi se i tvit – ne mogu tvrditi da je informacija tačna - da je za naše gradjane tražen otkup u novcu. Obzirom da poklonismo neki „sitan“ novac Bosni, pa izbeglicama iz Sirije, ne vidim u čemu je bio problem da se da neki dinar i za dva života srpskih otetih gradjana. Ne znam šta bih rekla, objava je stigla negde možda oko podne, traže se krivci u svima samo ne u nama. Zbog ovakvih stvari u normalanim državama padaju ostavke gospodo i gospodje. Čime će utešiti članove njihovih porodica? Nekim ordenom časti što padoše za svoju zemlju? Da oni mogu da govore, mislim da bi ih odbili. Oni na žalost neće više ništa reći, o njihovim mesecima zarobljeništva i strahu koji su svakodnevno preživljavali ne smem ni da mislim. I ne mogu da zamislim, to može da zna samo neko ko je doživeo takvu vrstu pakla. A koji krug pakla bi trebao da bude rezervisan za nebrigu o ovim ljudima – ako se dobro sećam, deveti krug je rezervisan za izdajnike – a mi smo ih izdali. Danas nema ni proglašenja Dana žalosti, možda će se setiti od nedelje, kad se presaberu. I to je vrsta poštovanja, od kojeg su ovde svi definitivno operisani.

 (Dalje)

Odavno je prošlo vreme kada je od Vas moglo toliko toga da se nauči, ali nikad nije kasno . Uraditi nešto toliko veličanstveno za svoju zemlju i narod, prerušena u mušku odeću jer drugačike nije bilo dozvoljeno. To danas nažalost može da se vidi samo na filmu.  Tužno je što uz svo veličanje Vašeg podviga i često pojavljivanje u emisijama dokumentarnog tipa, retko ko bi danas i pomislio da uradi nešto slično. Čak i kada se zbog zadobijenih rana otkrilo da ste „samo“ žena, ostali ste u prvim redovima zato što Vaš postupak jednostavno nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.  U prvom trenutku je sigurno bilo šokantno, ali odmah potom izazivalo je samo divljenje i (straho)poštovanje. Pišem ovo jer smatram da ste Vi zajedno sa Florom Sanders verovaatno najjači establišment koji je ova država ikad imala. Pišem ovo i zbog toga što žalim kad ne vidjam više žene takvog kova. Uvek sam mislila da bi naša planeta bila mnogo bolje mesto za život kada bi upravo žene rukovodile u najvažnijim segmentima. Višak testosterona uglavnom nikada nije doneo ništa dobro.  Suptilnost je verovatno najjače oružje kojim samo žene znaju da upravljaju. Sa tom osobinom bi mogle da naprave čudo. Čudo koje ste Vi napravili teško da danas može neko da ponovi, ali nama su danas i mala čuda dovoljna. Ona iz kojih jednoga dana može da se izrodi nešto grandiozno. Ako i gledate odozgo, ne verujem da odobravate način na koji su žene danas odlučile da žive. Prepustile su kormila muškarcima, a sigurna sam da bi u velikom broju mnoge mogle da stanu ispred svakog od njih i da bi imale mnogo pitanja i spreman odgovor na svaku provokaciju. Da li je za to potrebno da se pretvaraju da su muškarci? Sigurno ne treba. Potrebno je da imaju stav i da su odlučne. Vrlo prosto i veoma dostižno. Hvala Vam za sve što uradiste za života.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Nema rane u našem narodu poznatije pod nazivom „ljuta rana“, kao što je Kosovo.  Volela bih kada bi neko od napredne inteligencije mogao da mi pojasni kada su problemi zapravo počeli? Da li odlazim mnogo u prošlost kada kažem da je počelo 1389.god., kad je Kosovo i svo njegovo blago bilo u nadležnosti  Vuka Brankovića, zeta Kneza Lazara – potpuno neopravdano i u narodnoj pesmi i u filmu Zdravka Šotre proglašenog za veleizdajnika? Naša posla, izdajnik čovek koji je najviše ugrozio turske linije, najkasnije od svih „pristao“ da postane turski vazal a pritom se nikada nije pojavio ni na jednom zboru kada je bio pozvan,  niti je ikad poslao svoju vojsku kada je bio pritiskan. Zato je i okončao u tamnici gde je i ubijen. Nije tek tako despot Stefan Lazarević postavio njegovog sina Djuradja za naslednika. Rudnike srebra koji su verovatno bili veliki povod zavrzlame na Kosovu niko više ne spominje. Da se vratimo u noviju istoriju. Pred slom turske vladavide u brojnim borbama, kada bi dolazilo do turske odmezde, Srbi su bežali a Turci iseljene oblasti naseljavali Albancima. Da li smo ga izgubili posle nekoliko većih ili manjih ustanaka i ponovnih odmazdi u I ili II svetskom ratu? Verovatno samo pripadnici OZNE i drugih tajnih službi znaju šta se dešavalo dok se konačno Treća prizrenska liga nije slomila, a veći deo pripadnika pobegao u Ameriku gde njihovi potomci uredno i danas lobiraju kod tamošnjih kongresmena. Šezdesetih se sve smirilo – prividno, dok je Tito bio živ. Posle njega, totalni slom, haos i podrška velike većine evropskih zemalja Albancima koji su do te mere zadojeni mržnjom da ruše i pale srpske manastire – spomenike prohujalih vremena. Da li je izgubljeno u bombardovanju 1999.god., pa da mirne duše okrivimo Miloševića? Ako sednete i razmislite bistrog mozga, pitajte se zašto Kosovo, dok je bilo u sastavu Jugoslavije, nije mnogo više naseljavano Srbima. Posla je sigurno bilo, radilo se, gradilo, bilo bi i stanova i mesta za mnoge koji bi otišli trbuhom za kruhom kada im se obeća posao i sigurnost. Kako i zašto se to tada nije radilo – to je pitanje za mnoge analitičare, jer ja nisam nikakav ekspert. Pišem ovo isključivo kao zbunjeni gradjanin – kao što su i dan danas u našoj državi i dalje generalno ljudi zbunjeni.  Volela bih kada bi neko od cenjenih akademika u bilo kojoj formi mogao da objasni ovom narodu kako je uopšte došlo do toga da se protivno volji istog, uzme nešto što  je odvajkada bilo naše. Gde smo pogrešili, ako već ne možemo ovo da ispravimo, nije loše imati znanje koje će pomoći budućim generacijama da ne naprave istu grešku.

Generalna Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Za početak ove godine verovatno je svima već svega preko glave iako nije ni počela. Stiče se utisak da jedva čekamo sledeće Novogodišnje i Božićne praznike jer u tih nekoliko dana namerno zaboravimo šta se dešavalo, a nikako ne želimo da mislimo o tome šta će se tek dešavati. Silne pare koje smo uložili isključivo u sebe i svoje stomake već u prvom mesecu silno želimo nazad i pitamo se šta nam je to trebalo, iako ćemo dogodine učiniti isto.Božićno pečenje sa šifrom - „valja se“- nikom ne donosi neko opšte dobro, sem stomačnih tegoba, skakanje holesterola, pritiska i ostalih neželjenih stanja izazvana velikim unošenjem alkohola i drugih supstanci. I ako niste od onih srećnijih koji su negde odzujali da ih služe pa bar znaju gde im je novac, prosečna srpska domaćica je pored spremanja svih djakonija i služenja ostalih članova porodice verovatno utonula u san pre ponoći – sanjajući Pepeljugu. Isto tako prosečna srpska domaćica nikad nije upoznala princa, a ako ga je nekad negde i srela, sa dvoje do troje dece i siguricom unutar svog zamka  - samo će tužno konstatovati da je dobrano zakasnio. Da završimo sa praznicima i slavama, kad se naveče umorni prospete po krevetu illi omiljenoj fotelji, probate da se opustite uz TV-prijemnike, tek tamo nećete naći ništa pametno. Uz plaćanje raznim kućama za programe uleti taksa javnog servisa koji vam u znak zahvalnosti za prihvatanje iste,  servira Grand paradu u celofanu. Ne kažem ništa loše – voditeljke lepe, stajling deluje skupo i svetski, odabir pevača solidniji od drugih – i u tome je kvaka – zašto da budu kao drugi? Da li postoji uopšte televizija sa nacionalnom frekvencijom koja nije kao sve ostale? Hleba i igara daju u udarnom terminu od 20h – 23h., a dobar film ili seriju tek iza toga, pa ko može da izdrži nek čeka. Izgleda oni ipak znaju koliko naroda je bez posla i ne mora nužno rano ustajati, pa su opušteni. Kako mi nedostaje stara dobra BK-televizija. Moram ipak da izdvojim RTV1 koji u udarnom terminu svako veče trenutno emituje „Downton Abbey“, osvežavajuću, umirujuću i otmenu englesku seriju – njima vredi plaćati taksu, B-92 se takodje još drži. RTS još lobira sa Šojićima i ostalim budaletinama kojih oko sebe ionako imamo previše. Dok dlanom o dlan, eto februara sa početkom predizborne kampanje koja još nije počela i totalni šok: u gostima kod g-dina Marića čije emisije generalno gledam, iskoči premijer – kao da ga nema na svim ostalim kanlima – da bi mu pitanja postavljali niko drugi do Jelena Karleuša i INTELEKTUALAC  Nada Macura. Pazite sad ovo – Karleuša postavlja pitanja ispred naroda koji verovatno može da kupi ako proda svoju obuću, i Nada Macura, lekar hitne pomoći koja je došla da izjavi u više navrata kako je intelektualac – nije dodala sa glavom Teletabisa – koja uredno brani mučenog premijera od Karleušinih pitanja. Meni će to veče sigurno ostati u top-five dešavanja u progamima uživo. I za suze i za smeh, za svakog po nešto. Suma-sumarum, ova dva meseca su mi bila i previše, pa bih ako može u neku hibernaciju do sledeće godine. U ovoj ništa dobro neće doći u to sam već sad sigurna. Biće da je i većinsko stanovništvo već smrznuto kao gotovo jelo, čekajući da ih neko izvadi i odmrzne, ne bi li malo poslužili svrsi življenja.  (Dalje)

Svanuo još jedan dan.  Mnogi će reći – samo nek je prošao ponedeljak.  Neko ustaje žurno da stigne na posao i „pobaca“ decu gde već treba, neko samo do obližnje radnje ili prve komšinice na kafu, neko  ne može više nigde...Ima li ko recept za dobrovoljno ispadanje iz šina i dosadne svakodnevnice? Ako ima, molim javite se.  Ne shvatam kako i kada životu uspe da nas ukalupi i uvuče u ovako idiotski auto-put na kome je jedina razlika u modelu automobila ili u predjenoj kilometraži. Možda se zapravo bojimo da napravimo neki skok kojim bi razbili sve tabue o tome kako treba i kako se sme. Možda i sami sebe iznenadimo tim postupkom, dešava se -  ne dočekamo se na sve četiri. Možda pak napravimo potpuni preokret te nam život ode u sasvim drugom pravvcu. Stoji da je to generalno skok samo do suprotne kolovozne trake – ali probajte, možda se isplati. Dobro, malo ćemo više pući na putarinu, ali koliko puta smo platili i suviše ne čineći ništa? Najgora stvar koja se može bilo kome dogoditi (mentalno), upravo je ulazak u nepreglednu kolonu sivila, jednoumlja i apatije. Ako ste se prepoznali ne tugujte – tu nas ima najviše. Postali smo ono čega sam se bar ja uvek najviše plašila – tegleća marva, solidno upregnuta, bez mogućnosti gledanja levo-desno. Gledati samo napred u nekim boljim uslovima i nekim telećim mozgovima možda zvuči dobro. To i jeste najboljii mamac za pecanje glupih riba. Ja se često okrećem iza sebe, mnogi misle da sam u raskoraku sa velikom većinom. Draži mi je svaki moj raskorak od svih kolona zatupljenih – ako baš hoćete i porobljenih koji toga nisu ni svesni. Ukoliko delite mišljenje da smo rodjeni da se odužimo na neki načim svima koji su tome doprineli i da ispunimo sve njihove zahteve i očekivanja, pa da provodimo dane ušuškani pod staklenim zvonom, ja sam protiv. I to staklo  sa vremena na vreme morate  otklopiti ne bi li ušlo malo svežeg vazduha, a to nije nikakav greh – naprotiv. Ako ne znate kako da se otrgnete iz ovako strogo kontrolisanih misli i osećanja, možete ovako kao ja – da sve što imate ispljunete po papiru – on bar trpi stvarno svašta. Verovatno je najizdržljiviji materijal na svetu.  Bar jedan dan ćete se osećati drugačije. Nema veze koliko ljudi to čita. Neka pročita samo jedan – možda će ispričati nekom drugom, i u trenu možete pokrenuti lančanu reakciju o kakvoj niste ni sanjali a da za nju nikad i ne saznate.  Bitno je da razmišljate svojom glavom, i da se nadate da će i drugi početi da koriste sivu masu onako kako žele, ne kako im se kaže.

 

 

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Prodje još jedna godina. Po čemu ćete je pamtiti? Jedine lepe trenutke, a verujem i većina od vas, provela sam sama sa sobom i najužim krugom - začaranim - porodice i prijatelja. Sve izvan tog kruga (sem blistavih sportskih momenata) je bilo gorko i teško za svariti. Još uvek najteži utisak ostavljaju slike izbeglica - samo što više nisam sigurna da li da pomažem ili da se od njih sklanjam - što zavisi od toga koliko na svakog od nas utiču mediji. Generalno nisu u malom broju slučajeva pomogli da se mnogima odmogne. Onda dolazi na red večno pitanje od pamtiveka do dan-danas isto:Zašto ovoliki narod, i u čije ime ratuje? Istorijski gledano, religija uvek nekako beše jedan od glavnih razloga mnogih ratnih patnji. Nisam previše načitana što se biblije tiče, ali deset zapovesti znam, i toga se pridržavam. Problem je izgleda u tome što dve trećine populacije verovatno napamet zna iste zapovesti ali ih se pridržava samo kada im je od koristi. Upravo najviše takvih vernika je u najvećem broju nedeljom u crkvi. Jedno vreme sam i ja išla, pa pošto je ovo mala varoš i sve se zna, gledajući ko dolazi, ja sam odustala. Ne želim da budem u tom društvu. Ispada da crkvu trenutno posećuju najviše oni koji imaju mnogo da okaju. Od šeste zapovesti pa naniže, mogli bi da se upišu u svaku. Definitivno se najviše zlorabi deseta, jer očigledno mnogima nije po volji kako su preraspodeljeni razni prirodni resursi - veoma dragoceni - u vidu nafte, zlata, dijamanata, prirodnog gasa itd. Nekada davno je postojalo nešto što se zvalo robno-novčana razmena. Izgleda da su svi rešili da zanemare taj termin, pa da po sistemu - ko je jači njegovo je - dolaze na tudje, ruše, otimaju i ubijaju. Može se slobodno reći da Cezarova čuvena:"Veni, vidi, vici" postaje najomiljenija fraza, čak je danas popularnija nego u njegovo vreme. Istorija se stalno ponavlja, tužno je samo što niko iz nje ne sagledava količinu loših posledica. Došli divlji, oterali pitome. Bliski istok gori, Afrika zbog bolesti  i gladi ostade - kao i uvek - negde tamo, gde se nikoga ne tiče, Australijanci i Novozelandjani mogu slobodno da pevaju: "Ma boli me uvo za sve, ja imam svoje sne", Ameri i Rusi odmeravaju snage i dogovaraju se šta će kome i zbog čega. A mi Evropejci, satkani od najstarijih civilizacija, kako se u celoj zbrci ponašamo? Potpuno necivilizovano, naravno. Dižemo zidove, ogradjujemo se žicama kao u stara dobra vremena. Veliki utrošak novca, resursa i radne snage koji neće rešiti nijedan problem. Kad smo se već dotakli religije, ja mislim da je najrealnija ona staroegipatska  - par pitanja kada dodje vreme da idete u raj ili pakao. Ima ih više, ali sigurno je najvažnije:"Koliko si voleo ljude?" Na ovo pitanje mnogi bi se mogli lako izvući, da nije sledećeg:"Koliko su ljudi voleli tebe?" Tu su verovatno mnogi pali na ispitu, kako su padali onda tako padaju i danas. Ne treba se mnogo opterećivati ovako teškim pitanima, dovoljno je teško i bez toga. Najvažnije je ono što vam je u glavi i u grudima. Ako taj mehanizam dobro funkcioniše, biće sve u redu. Kad jednom odemo da nas se prisećaju sa osmehom na usnama, to je velika stvar. Generalna

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 (Dalje)

Svaki korak koji napravimo ostavlja trag. Naši tragovi su kao otisci prstiju - jedinstveni. Mogu da se shvate kao stameni i čvrsti, nevidljivi i nesigurni,vojmički žestoki ili baletski lagani - može se nabrajati u nedogled. Svako od nas sigurno zna kakav trag iza sebe ostavlja. Kvantitativno, ostavljamo ih mnogo i svukuda. Kvalitativno - teško da iko razmišlja o toj varijanti. Ona je upravo najvažnija. Koliko ste puta pomislili kako ćete od sutra okrenuti novi list, pa da sve što ste do tada uradili nije bitno? Naši tragovi nisu loš domaći zadatak koji se može obrisati jednim potezom gumice. Hteli mi to ili ne, naši tragovi prate nas zauvek. Zavidim onima koji su zadovoljni svakim svojim korakom koji su napravili. Ako se mi s vremena na vreme okrenemo da pogledamo šta ostaje iza, sigurno postoji još neko ko pomno prati naše korake. Oni ne treba da vas brinu. To znači da im značite. Posmatrajte i vi one sa kojima idete bilo kuda - na posao, u šetnju, na kafu... Da li koračaju ubrzano do vas, ili im se noge vuku kao da nose bukagije na robiji. Iza načina nečijeg hodanja može vam se otvoriti čitav novi svet, ako ste voljni da počnete da se bavite proučavanjem tragova. Ljudi koji se nikad ne osvrnu da pogledaju svoje a još manje tudje korake možemo staviti u isti koš: nadobudni, sebični, iracionalni ili previše racionalni, narcisoidni pa čak i skloni ezoteriji - platiće nekom šarlatanu da im pročita koji je njihov sledeći korak. Ne treba nam niko da bi u našim tragovima prepoznali šta smo dobro ili loše uradili - ostaju urezani u sećanja. Zovu se tragovi u duši. U glavi svakoga od nas postoji hard disk koji uredno i bez emocija beleži sve što radimo i šta nam rade. Podatke ne možete obrisati ni restartovati. Proći će dve, pet, deset godina i onda će kao grom iz vedra neba neka smešna sitnica da vas podseti na deo prošlosti za koji ste mislili da je završen, pa će da vam uploud-uje sve što ste tako uredno počistili pod tepih. Nema razloga da se sami pred sobom stidite - sigurno i sasvim mala deca znaju razliku izmedju dobrog i lošeg - sve drugo je stvar izbora. Ako ste u nekom trenutku i izabrali pogrešno, nikako taj trag nemojte brisati. Pamtite ga i sećajte se posledica. Pametnima je i jedan pogrešan korak dovoljan. Zato i postoji izreka:"Blago ludima". Nemojte mnogo mladjima stalno popovati o njihovim budućim koracima, padaće i ustajati kao i svi ostali. To što klimaju glavom ne znači da vas čuju, a još manje da vam veruju. A u eri opšte globalizacije i takozvanog tagovanja, svakako se dosta o svima i čuje i zna. Zato je onaj hard disk u glavi dobra stvar. On je samo vaš, i samo vi možete da udjete u njega i prebrišete prašinu sa svojih tragova. Ulazite u taj lavirint na svoju odgovornost, ali pronaći ćete put do sebe i biće vam bolje. Prošlost ne možete da obrišete, ali možete sa njom da raščistite račune - tako se počinje iznova. I ne treba previše da se rukovodite izrekama da je veličina u praštanju, ko vas kamenom vi njega još većim (hlebom), ima sve više ljudi koji to ne zaslužuju. Oni koji prate vaše tragove sigurno će vas pronaći - to je jednostavno sudbina.Generalna

Definicija referenduma glasi: „Referendum je oblik neposredne demokratije, tj. oblik neposrednog učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenju političkih odluka. Putem referenduma, gradjani se izjašnjavaju (neposredno ili tajno) da li su za ili protiv odredjenog zakona,  akta, političke ili druge odluke koje su već donesene ili se njihovo  donošenje planira“.

Da li se neko seća kada je poslednji put kod nas neko nešto pitao ovaj narod? Da li želimo u EU; da li želimo u NATO;  da li želimo izbore; Da li smemo da želimo, pitala bih ja odgovorne? Naši mandatari su izgleda čvrsto rešili da se uhvate za reč „neposredno“ iz definicije, tj. drže se onog drugog dela gde se kaže:“za odluke koje su već donesene!“, pa misle ako su oni već odlučili – što bi nas išta više pitali! Možemo da se pitamo istoi za plebiscit, koji je nastao još u Starom Rimu. Razlika je mala: referendum se češće primenjuje kada su u pitanju zakoni, a plebiscit je izjašnjavanje o obliku vladavine ili drugim važnim problemima. Mislim da uopšte nije važno kako će ih nazvati, bitno je da nas konačno uključe – više se radi o nama nego o njima.

Sva ova pitanja koja nam u zadnjih par meseci poturaju pod nos veoma su važna, od njih zavisi budućnost naše dece, zato ih ne smete shvatati olako – zato bi morali da znaju naše mišljenje o svemu tome.Biće da i u vasti misle isto, pa se radje ogradjuju rečima kako oni rade sve najbolje za nas i zbog nas – i upravo onako kako smo mi to tražili. Neka razmisle još jednom. Nije ih valjda strah šta bi mi odgovorili kada bi nas pitali šta mislimo o svemu navedenom?  Ankete koje se rade sa malim brojem populacije ispred ili bez kamere su samo opipavanje pulsa, vešta dramaturgija režisera. Koliko u tim anketama ima negativnih odgovora nikad nećemo saznati – ne prikazuju ih.

NATO je meni asocijacija na bombardovanje nas i naše dece. Niko verovatno nije zaboravio zvuk sirene, trčanje po podrumuma, opštu nestašicu i beznadje. Sada bi verovatno trebalo da kažemo puj-pike-ne važi, bitno je da se i mi konačno prišljamčimo nekome pa da nas više ne diraju. Nema više razloga da nas maltretiraju, sve su odradili što su hteli, nemate čega da se bojite. O ulasku u EU izlišno je govoriti kada stalno slušamo glasine kako jedva drže konce u rukama, i koliko njih već hoće da iz iste izadje. Jedino ako smo dovoljno ludi (nije da nismo), da trčimo za poslednjim vagonom koji i dalje uvek zamalo uzmiče. Ako ga i stignemo i u trku se uspentramo u njega, biće to čudesan prizor kao iz indijskih filmova gde jedni drugima sede na glavi, sve zajedno sa kokama, kozama i ponekom ovcom. Srećniji će sesti na krov vagona – bar če imati vazduha.

Nekada davno je neko mudar rekao NE svima koji su se otimali o nas. Tada je bilo veoma važno i napeto ali preživelo se i lepo se živelo. Sada je ponovo opasno ali dobro razmislite i skupite hrabrost. Nikom od njih do nas nije stalo – plasiraće svoju robu, imaće jeftinu radnu snagu, ukoliko ovde ima snage za bilo šta. Evropljani zaboravljaju da smo mi oduvek u Evropi. Koliko god nas ucenjivali, mi ćemo i dalje biti tu gde jesmo, ne mogu nas oterati sa našeg kontinenta. Njihov cinizam i bezobrazluk je postao više smešan nego tužan. Šta uopšte nas može da uplaši nakon svega?

Ako referenduma i bude, od mene će dobiti NE sa smajlijem, kako biim bilo lakše. Oslonite se isključivo na sebe i svojih deset prstiju, niko vam ništa neće pokloniti. Samo će uzimati dok god ima šta da se uzme i ono malo što ste teško stekli. Ne NATO, ne EU. Samo Srbija sebe spašava.Generalna

Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Rano jutro, pola šest, svakog dana ustaje - moja Milena. Miriše na jabuke, živi ko podstanar - moja Milena. Oči su joj pune sna, kako li se preziva?! - moja Milena (prešla skoro sa MM na MV). Ruke baš pokazuje, prilično su bucmaste, kaže da dobro je - moja Milena.

Milena teško da si moja generacija, davno je bilo kada smo se prvi put srele, odnosno kada sam ja tebe srela kao mali proćelavi zamotuljak. Stigla si u vreme predivnih praznika i urlala bez prestanka. Prvih godina nerazdvojne, kasnije, kako to i treba da biva, sa odrastanjem i širenjem soptvenih krila, moja generacija u odnosu na tvoju polako je ostajala korak, dva iza tebe. Tvoja generacija kroz koju si prolazila ponekad kao kroz gustu londonsku maglu, a ponekad kao da šetaš po suncem obasjanom Mediteranu, nije uspela (iako je bilo pokušaja) da ti uzme dušu. Srećom, bez obzira na razliku u godinama ništa nas ne deli. Naša generacija je uvek previše htela, a ti si pružila i više nego dovoljno lepih trenutaka - seti se samo one proklete viljuške i kako si joj došla glave.

Tvoj najveći uspeh koga svi željno očekujemo u januaru je dolazak na svet jedne potpuno nove generacije. Tada ćeš verovatno malo bolje razumeti sva naša smaranja, trabunjanja i naklapanja, i neprestane želje ka uzvišenijem i boljem. I tvoja ćerka će ustajati rano, verovatno ranije nego ti, mirisaće i ona na jabuke dok joj oči budu pune sna - znamo i kako će da se preziva. Biće prvih par godina sa nama i oko nas, mali zamotuljak (komentar za kosu će da sačeka), pa će i ona kao svetlosna godina da odleprša u neki svoj svet - nadam se u neki normalan i srećan baš kao što je tvoj svet danas. 

Nadam se da niko neće zameriti na ovom ličnom tekstu upućenom zapravo samo jednoj osobi (ali vrednoj), maloj ženici i mojoj sestričini Mileni. Srećan rodjendan od starije generacije.

PS:Što se generacija uopšteno tiče, volela bih da dodam da bi bilo super kada bih u nekoj priči stvarno bili vršnjaci, mislim da bi bile odlične drugarice - ali to već prelazi u SF.

Odmah da razjasnim, u tekstu neću (previše) kritikovati decu i njihovo ponašanje, ni roditelje za vaspitavanje. Ne znam više ni da li su deca u tolikoj meri uopšte kriva za sve čudnije ponašanje što u školi, što na ulici i javnim mestima. Veliku ulogu sigurno igra i samo okruženje, pa ako hoćete i ova naša Nedodjija sa svim svojim rijalitima, i drugim multimedijalnim kičerajem kojima su izloženi. Da li roditelji mogu da ih od toga odbrane i drže ih pod staklenim zvonom? Teško - nemaju vremena dovoljno se posvetiti tom problemu. Mnogi su čak i veoma malo upućeni u  detalje života svoje dece van kuće. Deca uvek imaju jedno lice za ukućane, a sasvim drugo koje pokazuju medju svojim idolima gde žele da budu zapaženi. Mnogi tako pokazuju i osobine koje im nisu ni u genetskoj strukturi ali osećaju se primoranim da idu "u korak" sa vršnjacima. Pogledajste samo koliko se programskih šema pojavilo u kojima su raznorazni članovi estradne elite u potrazi za mladim talentima, uglavnom iz oblasti pevanja. Shvatili izgleda i roditelji i deca da ovde jedini prosperitet dolazi iz mikrofona i dobrog izgleda, ponekad malo prepravljenog. U današnjim novinama osvanuo članak da je otac jednog učesnika ovakvog šou-programa, išamarao svog mezimca i nakon toga bio prijavljen policiji od strane sina i majke. Doduše, ne navodi se koji je bio razlog šamaranja. Pre par nedelja takodje je mladi pevač, finalista takmičenja dobijao lascivne poruke nekog manijaka iz gej populacije, pa su i policija i pravosudje imali pune ruke posla. Možda bi trebalo promisliti više puta o upućivanju dece na ovaj strmi i težak uspon, nisu sva deca ni dovoljno zrela ni stamena da mogu da izadju na kraj sa estradnim načinom života. Ne donose svi noviteti nešto dobro, kao što i o Zakonu o zaštiti dece kojim nam sve češće mašu ispred nosa ne mislim ništa dobro. Deca nezgodnog uzrasta mogu početi prijavljivati roditelje iz čiste osvetoljubivosti, na primer ako ih ne puste da idu svugde gde im padne na pamet. Ne shvatajući da sebi čine medvedju uslugu, sigurna sam da se i to dešava. Sem u slučajevima dokazanog zlostavljanja, teških alkoholičara ili narkomana od kojih bi ovaj Zakon trebalo da ih zaštiti, ne treba da ih toliko štiti od normalnih roditelja. Ako im od straha i lupe ponekad neku dangu, nije smak sveta. Postoji izreka da svako jutro treba da oplalite šamar detetu, a ako vi ne znate zašto - ono će sigurno znati. Izvukla sam iz konteksta aforizam Duška Radovića koji je ovo rekao, ali za žene. Ali vremena se menjaju i to na gore. Pronašla sam na net-u zakletvu koju su polagali djaci davne 1914.god.:

"Zakljinjem se da neću uništavati drveće, gaziti cveće i obećavam da neću pljuvati po podu u školi, ni u kući, ni na ulici; dajem reč da neću kvariti ograde ni nanositi kvar gradjevinama, nikad neću bacati hartije niti bilo kakvo djubre po putu, biću uvek učtiv, štitiću ptice, braniću tudju svojinu onako kako bih želeo da drugi brani moju, obećavam da ću biti iskren i pošten gradjanin." Zvuči naivno i lepo, baš kao i vreme u kom su živeli.

I moja generacija je polagala zakletvu kao Titovi pioniri, i mi smo je se pridržavali. Tada je naš grad i naša država bila mnogo lepše i bezbednije mesto za rast dece. Umesto što se svakodevno zgražavamo nad ponašanje nekih momaka i devojaka, treba da se zapitamo kako je do toga došlo i ko je tome kriv? Teško pitanje. Generalna

U cilju sprečavanja neizmernih troškova koje u poslednje vreme trpim od svoje lepše polovine, rešen sam da je ponovo udam ali za nekog drugog - vrlo povoljno.

Relativno kratko smo zajedno, vrlo je uredna, vredna i okretna. Uvek joj kosa ofarbana, našminkana je do bola, cipelice i čizmice najjače i najskuplje. Dosta sam lično ulagao u nju, sasvim namerno, ali sam u poslednje vreme primetio da je počela vrlo vešto i na kvarno da mi izvalači i zadnji dinar iz kuće. To joj je zapravo i jedina mana - biće da je sponzoruša. Namirisana je nevidjeno. Svake nedelje dobija novi parfem. Kada je izvedem u šetnju moram kao obuzet nekom fobijom stalno da gledam ko je merka. Umoran sam od svega toga. Ne mogu da je odvedem u bioskop, restoran ili ne daj bože na fudbalsku utakmicu. Oko mene samo kibiceri - kakav je bre ovo narod? Uopšte ih ne razumem. Čim vide nešto lepo pored nekog drugog, nek se bolje pretvara u kerbera da brani svoje, ili nek se spremi za dobre batine. Ja baš i nisam neki mišićav tip. Pre sam mušičav.

I mnogo je mljadja od mene. Razlika u godinama je naša najveća prepreka. Ona može da skakuće veselo od jutra do večeri, pa i noću. Ja taj tempo više ne mogu da izdržim - stigle me godine, novčanik sve tanji. Neka se jave isključivo mladi, izdržljivi, platežni, jer njene godišnje dorade i održavanje koštaju djavo-i-po. Mene su dovele do prosjačkog štapa. Mladost se sada više održava nego starine. Nisam vam samo rekao njeno ime - a ima mnogo lepo ime - zove se Mercedes Twin Turbo V8.

Zainteresovani zovite na 064xxxxxxx, ali od nedelje, hoću da je gledam bar još nedelju dana, dok joj ne istekne registracija.

PS: Bez obzira na sve mane, duša me boli što moram da je dam drugome. Nesretni Selja. 

Tokom poslednjih (suludih) godina, kad god nekoga pitam "šta radiš?"-a javlja se sa posla, odgovor je uglavnom-evo ništa pametno. Tako i naš lenji Gaša, koji uz preporuku premijera (strašnog) lično, koji samo što nije podneo ostavku umesto njega, ni to ne zna dostojanstveno da uradi u nekom normalnom roku. Verovatno očekuje neku vrstu podrške od saboraca - od jutros čujem da se pišu peticije kako bi ostao na funkciji - horor. Po meni nije toliko ni stvar  (Dalje)

Nije samo ovo tmurno vreme bez sunca ono što me muči. Tumorni oblaci spuštaju se sve niže - ili je to moj subjektivni osećaj. Sve je mračnije, hladnije, dolaze praznici - niko im se ne raduje. Sem mozda Kineza, prodaće dosta ukrasa za jelke, valja se da svake godine kupite bar jedan novi, toliko znate. U sveopštem sivilu, pravo sa mora ili možda iz svoje novootverene škole jedrenja pojavljuje se ponovo, a odavno je ušao u legendu, RAWKT iliti Rambo Amadeus World Kilo Tzar. Probija tmurne oblake, donosi zrak sunca i uredno razbija tabue koji nam se svakodnevno nameću. Sa novim "nosačem zvuka" za veoma kratko vreme uspeva da prodre u sve sfere društva i tako unese veselje u naše duše koje uveliko izgledaju kao izduvani baloni. Pratim delo i rad ovog umetnika od samog početka, koji je sam nazvao turbo-folkom - a isti su mu kasnije oteli neki čudni ljudi koji su bili u tripu da rade nešto slično. Spotovi minimalistički a govore više od većine filmova "A" produkcije koje odgledah u zadnje vreme. Skrenula bih pažnju na najnoviji spot, koji kao da stiže sa Animal Planet-a, gde se radnja odigrava u akvarijumu, sa jednom tupavom ribljom pojavom, koju možemo prepoznati kao nekog od glavešina ali i nas kao naciju. Apatični, otupeli, koprcamo se - a odavno na dnu. I "Vrh dna" mnogo poručuje, asocira na dno dna. Rambo ostavlja nama da izaberemo kome bi posvetili ovu pesmu. Baš lepo sa njegove strane, možemo mnogo frustracija na ovaj način da izbacimo iz krvotoka pa da se osećamo malo bolje.Anomalija imamo i previše - izaberite sami svog favorita. Bilo bi sjajno kada bi imali više ovako inteligentnih i visprenih umetnika koji govore tako mnogo u samo tri reči. I mnogo je zanimljivije za slušanje od sabranih dela analitičara koji zaradjuju po sistemu "mlatimo praznu slamu".

Da završim uz onu čuvenu:"16000 policajaca, jure Džordža, ulicama grada Čikaga", pokojnog velikog umetnika koga do dana današnjeg retko ko može da dostigne, tako i u slučaju Ramba koji je svoj i jedinstven, pa kao takav i ne može biti kopiran sve i da neko to pokuša. Zato mislim da uz naziv RAWKT može slobodno da doda Radovan IV. (Dalje)