Ne okreci se sine

Svanuo još jedan dan.  Mnogi će reći – samo nek je prošao ponedeljak.  Neko ustaje žurno da stigne na posao i „pobaca“ decu gde već treba, neko samo do obližnje radnje ili prve komšinice na kafu, neko  ne može više nigde...Ima li ko recept za dobrovoljno ispadanje iz šina i dosadne svakodnevnice? Ako ima, molim javite se.  Ne shvatam kako i kada životu uspe da nas ukalupi i uvuče u ovako idiotski auto-put na kome je jedina razlika u modelu automobila ili u predjenoj kilometraži. Možda se zapravo bojimo da napravimo neki skok kojim bi razbili sve tabue o tome kako treba i kako se sme. Možda i sami sebe iznenadimo tim postupkom, dešava se -  ne dočekamo se na sve četiri. Možda pak napravimo potpuni preokret te nam život ode u sasvim drugom pravvcu. Stoji da je to generalno skok samo do suprotne kolovozne trake – ali probajte, možda se isplati. Dobro, malo ćemo više pući na putarinu, ali koliko puta smo platili i suviše ne čineći ništa? Najgora stvar koja se može bilo kome dogoditi (mentalno), upravo je ulazak u nepreglednu kolonu sivila, jednoumlja i apatije. Ako ste se prepoznali ne tugujte – tu nas ima najviše. Postali smo ono čega sam se bar ja uvek najviše plašila – tegleća marva, solidno upregnuta, bez mogućnosti gledanja levo-desno. Gledati samo napred u nekim boljim uslovima i nekim telećim mozgovima možda zvuči dobro. To i jeste najboljii mamac za pecanje glupih riba. Ja se često okrećem iza sebe, mnogi misle da sam u raskoraku sa velikom većinom. Draži mi je svaki moj raskorak od svih kolona zatupljenih – ako baš hoćete i porobljenih koji toga nisu ni svesni. Ukoliko delite mišljenje da smo rodjeni da se odužimo na neki načim svima koji su tome doprineli i da ispunimo sve njihove zahteve i očekivanja, pa da provodimo dane ušuškani pod staklenim zvonom, ja sam protiv. I to staklo  sa vremena na vreme morate  otklopiti ne bi li ušlo malo svežeg vazduha, a to nije nikakav greh – naprotiv. Ako ne znate kako da se otrgnete iz ovako strogo kontrolisanih misli i osećanja, možete ovako kao ja – da sve što imate ispljunete po papiru – on bar trpi stvarno svašta. Verovatno je najizdržljiviji materijal na svetu.  Bar jedan dan ćete se osećati drugačije. Nema veze koliko ljudi to čita. Neka pročita samo jedan – možda će ispričati nekom drugom, i u trenu možete pokrenuti lančanu reakciju o kakvoj niste ni sanjali a da za nju nikad i ne saznate.  Bitno je da razmišljate svojom glavom, i da se nadate da će i drugi početi da koriste sivu masu onako kako žele, ne kako im se kaže.