Ne okreci se sine

16 Jun, 2020

Dete administracije

— Autor imprimatur @ 12:04

Teško je sagledati dete kroz definiciju, još manje kroz praksu. Ja ih gledam kao na veliku livadu sa puno poljskog cveća. Lepota je u njihovoj razičitosti. Neki rastu u bokorima, neki izviru samostalno iz procepa stene. Neki su pak u moru istih, promenom boje i visine ponosno izdignuti i to jasno pokazuju od malih nogu. Poneki vole da budu usamljeni – možda tako lakše šire krila, poneki pak ne mogu bez mnoštva drugih cvetova koji ih okružuju – zapravo štite. Jedno je sigurno – svima je potrebno  sunce, kiša i vetar.

Za vremenske uslove odgovorni su roditelji. Brinu da dobrog vremena bude dovoljno, još više brinu kada je potrebna zaštita od vremenskih nepogoda. Roditellji su najveći baštovani. Usvojitelji su  entuzijasti dobrog srca koji za početak imaju prazan plac koji brižljivo pripremaju, okopavaju, zalivaju i sa puno strepnje gledaju u nebo čekajući momenat procvata dok prolaze kroz veoma isrcpljujući proces – za koji sam sigurna da je potreban. Iscprljujući papirološki, ali veoma teži emotivno.

Kada na njihovom placu nikne cvetić, ne mogu da zamislim njihova osećanja. Verovatno se graniče sa euforijom. Sve što su naučili jedva čekaju da primene. Slanje te količine ljubavi i pozitivne energije cvetić oseća i upija. Bez obzira na uzrast, znaju čiste duše da prepoznaju dobre duše.

Postoji jedna mala porodica Savića, gde je nakon šest meseci truda, sreće privikavanja došloi do veoma jakog nevremena u čijem se vrtlogu kida veza izmedju usvjitelja i njihove trogodišnje ćerke, koja je verovatno za to vreme uspela da pusti malo korena i da promoli glavicu okrećući se prema suncu, jer su bračni par Savić uravo za nju to i bili – sunce.

Dok se ova tužne drama trenutno dogadja, pitam se kao običan gradjanin da li je moguće da se ne može progledati kroz prste prepreci kao što su godine g-dje Savić, već samim tim što ih nije krila – već je neko po starom domaćem običaju ošljario svoj posao.

Imam jednu vest za ljude koji se bave ovim poslom – nemate pravo na greške. Vaš posao su mala - silom prilika ili odlukom - napuštena deca. Nema većeg i lepšeg posla od udomljavanja malih ljudi, naročito kad u obilasku shvatite da su srećni, da im je dobro i da su zbrinuti.

Ja bih postavljala mnogo više standarde i psiho-analize za ljude koji se ovim poslom bave, jer njihova greška može nekome upropastiti život. I usvojitelja, a nažalost i deteta. Naš vekovni problem je bahat odnos ljudi na pozicijama u raznoraznim ministarstvima, koji verovatno na sebe gledaju kao naBogove. Reći ću vam tajnu – niste Bogovi, ali sigurno vaše poteze neko ipak posmatra – jer „onaj odozgo vidi sve“.


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs