KURTA vs MURTA
Onomad, kada je sjahao veliki Kurta, i kada su svi iznenadjeno shvatili da čak i kod nas možete izaći na izbore i promeniti vlast, došlo vreme kada bi svi radje u danu izbora ostali kod kuće (uključujući i mene). Kako je zapravo do toga došlo? Sa gore pomenutim, prošli smo nevidjene turbulencije. Moje najlepše godine (mladost), a verujem i većeg broja čitalačke publike, prohujale su u jednom napetom triler-horor maniru Brajana de Palme. Hm, Palme? Gde mi baš on pade na pamet?! Nakon nekih manje lepih dogadjaja utrčavamo kao pomahnitali stampedo u period renesanse- ako ćemo žanrovski to izgleda kao holivudska romantična komedija, možda i najljigaviji filmski doživljaj (od početka znate kraj, kraj neverovatno srećan „kao na filmu“), i isto tako znamo da je suviše lepo da bi bilo istinito. Mali uspon, veliki pad. Bolan, depresivan do te mere da ako otputujete negde dobro razmislite da li treba reći odakle ste. Meni jedna stvar nikako nije jasna – da li mi kao nacija volimo da mrzimo bilo koga ko nam diktira šta i kako treba da radimo – pa ga iz tog razloga i sklanjamo. Tako lepo možemo duboko da uzdahnemo i napunimo se energijom kako bi što pre zamrzeli svakog narednog izabranika. Elem, bi šta bi, prodje izvesno vreme, hapšenja, mnogo se govorilo o sabljama. Gospodo političari, manite se sablji i mačeva, niste im dorasli. Oni koji su znali da ih koriste odavno nisu tu, po onoj staroj izreci – sve što je valjalo izginulo je na Kosovu 1389.god. Čiji smo mi danas potomci – to je pitanje za milion dolara, ali nije tema teksta. Dozlogrdila nam brzo i renesansa. Mi volimo promene ali nikako ne volimo da se menjamo. Tada smo shvatili da imamo jednog Murtu za koga bismo najradje voleli da sjaše što je brže moguće. Ništa strašno, jahao je dovoljno dugo. Ako se zbog mojih reči osećate kao konji nemojte biti uvredjeni. Konj je jedna od najplemenitijih životinja. Vrlo inteligentna i može da izdrži svašta, pa čak da je jašu dvoje ili troje ako je frka. Ali i konje ubijaju, zar ne? Novi Murta – realno ušao na mala vrata kao i svi prethodni. Problem je što mala vrata preko noći postaju Trijumfalna kapija, uopšeno govoreći kod bilo koga ko se dočepa fotelje. Hoće mnogo, nema sa čime, nema sa kime. Toliko se zalaufao da čak ni konjska ledja to više ne mogu da izdrže, a bogami ni glava. Reforma je postala verovatno najomraženija srpska rreč, ukoliko se ne radi o torti. Oni neki (nije da im ne zavidim) koji su godinama ušuškani po društvenim firmama ne radeći ništa sem manikira ili obilaženja lokalnih pub-ova, neće reforme. Nisu pomanitali. Neću, ne volem, debil i moron postale su najkorišćenije reči našeg vokabulara. Dobro, i seljak, ali ne bih da omalovažavam seljake, to je još uvek časno i teško zanimanje. Normalne vrednosti – kao biti vredan, požrtvovan, cenjen, poštovan, izbačene su iz rečnika verovatno još od vremena malog Jože. E onda dragi moji, počnete polako sa izvesnom dozom nostalgije da se prisećate Kurte. Možda kod njega i nije bilo tako loše, čujem govorkanja. Nama niko nikad neće biti dovoljno dobar – to je sigurno. Možda razlog ipak leži u nama samima. Možda, ako bi sastavili bar jednu normalnu deceniju života, nekako bi uspeli da promenimo i rečnik i razmišljenje. Možda...
