Ne okreci se sine

Pojavili se neki čudni ljudi, ne nose fantomke, nemaju palice i što je najbitnije možete ih vidjati u dogovoreno vreme – u po bela dana. Prošetaju po beogradskim ulicama, uglavnom zvižde i ne prave sprdnju sa uličnim inventarom. Iako zvuči mistično, zapravo nema nikakvog trilera, sve je u režiji nestranačkih lica, u čijem scenariju uglavnom možete čuti samo jednu rečenicu:“Čiji je ovo grad – naš grad!“

Rečenica je zapravo pitanje sa odgovorom – ali je postavljeno upravo zato što odgovora nema. Ako stanovnici bilo kog grada dozvole da „neko“ u sred noći pod velom dosta ispranih fantomki koje odavno nisu više in, ili smo bar tako mislili kada su završene nesrećne devedesete, dodje i odradi posao po replici iz čuvene pozorišne predstave „od kafanče – poljanče“, ne mislite da je prošlo dovoljno vremena da se vinovnici pronadju? Lično ne mislim uopšte da se ne zna ko su i šta su. Mene više interesuje ko odobrava vandalizam ovakve vrste i zbog čega?

Danas je to Hercegovačka, sutra može biti bilo koja druga ulica. Ako se oslonimo na onu staru –daš mu mali prst, on traži celu šaku- neće se na ovome završiti. Pitanje je samo da li ćemo mi to dozvoliti, da li ćemo izdržati na traženju odgovora? Nije zgoreg da se pridružite, šetnja je zdrava, a kakvo mrtvilo vlada možda vam se i dopadne kao dogadjaj.

Naša vlada verovatno misli da ako je prošlo  444 dana od pada nesrećnog helikoptera sa još nesrećnijim članovima posade – bez odgovora i odgovaranja – ako je ubijena pevačica i dalje u mraku bez konkretnog odgovora policije – bez odgovora i odgovaranja – da može da radi kako im se javi inspiracija, tretiraju nas kao ovce upravo zato što se i ponašamo kao ovčice. Sve što imamo da kažemo, govorimo izmedju sebe u svoja četiri zida. Rodjenjem ste dobili glas da bi se čuo, ne da bi vas ućutkivali. Ako su ovce pogodne za šišanje ili klanje, ja sebe u tom filmu ne vidim.

Na žalost ako i niste u mogućnosti da dodjete, na retko kojoj televiziji možete čuti i jedno slovo o dogadjanjima u našem gradu, pa morate da lovite internet televizije. Naravno da bar dve trećine Srba nema ili ne zna za mogućnost obaveštavanja o raznoraznim dogadjajima. Zato uredno nisu uskraćeni za sve nebitne – tipa Anastasijinog rodjendana koji zamalo da se imenuje kao državni praznik, a farmi i parova ima toliko da sad već strahujem da su ih tamo zaključali mimo njihove volje, dok god svetina blene u njih.

Probudite se aman, beznačajnim i trivijalnim poturanjem ovakvih budalaština skreću pažnju sa važnih i bitnih stvari od kojih – a uopšte ne mislim da preterujem – nam zaista trenutno život zavisi. Ja ću 11. juna prošetati svojim gradom sa pitanjem:  Quo vadis, Domine? Zaista znate li kuda idete? On nas je negde nažalost pogubio, bojim se da ćemo ovo morati sami da rešimo.