Ne okreci se sine

Stvarno mrzim samu sebe što ustajem rano. Vikend, sav normalan pošten narod spava. Pod „poštenim“ narodom ubrajam sebe i sebi slične koji nisu u radnom odnosu.  Pod „nepoštenim“ uračunavam one koji rade sve dane u nedelji, sve vikende i praznike  za 200-tinak evra, pa samim tim obaraju imunitet i sebi a i drugima koji ne žele da za skotove rade u beskraj i u bescenje. Elem, udaljih se od teme, a ona je bila rano ustajanje – koje mi se juče učinilo kobnim. Obzirom da i moj narod u kući u to doba uredno spava, nemam šta nego da skuvam omiljeni napitak i upalim komp da vidim šta je novo. U novinama ništa specijano – na šta već nismo navikli. Udjem na twitter da pogledam neke lepe slike iz nekih normalnih zemalja, i tu načinim onu kobnu grešku. Strane novine koje pratim objavljuju vest o pogibiji naših gradjana koji su bili taoci u Libiji od novembra meseca.  Potpuno šokirana, iz razloga što su u retkim momentima kada su ih i pominjali, naši rukovodioci ubedjivali narod da imaju pouzdane izvore da su ti ljudi dobro i na sigurnom. Koliko neko može biti siguran kada je nečiji taoc. Naravno kad se svi uključiše i počeše da traže odgovore od naših vidjenijih listova i novinara, ništa – njente – nada – svi ćute. Nisam razumela zašto ćute, kad već ionako pola grada sve zna, ne uključujući penzinere kojii verovatno ne koriste društvvene mreže već se oslanjaju isključivo na TV-prijemnike i dnevnu štampu.  Da zlo bude veće, pojavi se i tvit – ne mogu tvrditi da je informacija tačna - da je za naše gradjane tražen otkup u novcu. Obzirom da poklonismo neki „sitan“ novac Bosni, pa izbeglicama iz Sirije, ne vidim u čemu je bio problem da se da neki dinar i za dva života srpskih otetih gradjana. Ne znam šta bih rekla, objava je stigla negde možda oko podne, traže se krivci u svima samo ne u nama. Zbog ovakvih stvari u normalanim državama padaju ostavke gospodo i gospodje. Čime će utešiti članove njihovih porodica? Nekim ordenom časti što padoše za svoju zemlju? Da oni mogu da govore, mislim da bi ih odbili. Oni na žalost neće više ništa reći, o njihovim mesecima zarobljeništva i strahu koji su svakodnevno preživljavali ne smem ni da mislim. I ne mogu da zamislim, to može da zna samo neko ko je doživeo takvu vrstu pakla. A koji krug pakla bi trebao da bude rezervisan za nebrigu o ovim ljudima – ako se dobro sećam, deveti krug je rezervisan za izdajnike – a mi smo ih izdali. Danas nema ni proglašenja Dana žalosti, možda će se setiti od nedelje, kad se presaberu. I to je vrsta poštovanja, od kojeg su ovde svi definitivno operisani.