Ne okreci se sine

 (Dalje)

Taman kad dolazi vikend nakon polaska mališana u školu koji, bez obzira na to što je moje dete veliko, nekako treba da bude radostan dan, nešto se desi. Naravno kod nas prosto ljudi počinju da pribegavaju čudnoj filosofiji da se ničemu ne treba preterano radovati kako ih ne bi zadesilo neko zlo. To verovanje  sam uvek nalazila za bezvezno, sve dok nije osvanula užasna vest o osamnaestogodišnjem dečaku koji je odlučio- ako u tim godinama iko donosi normalne odluke – da sebi skrati muke, ni manje ni više, već od bednog života za koji očigledno jedino i zna od kada pamti.

 Morali bi biti od kamena pa da vas ovako nešto ne pogodi. Nečiji sin, nečiji drug – možemo slobodno reći – jedno od naše dece nije videlo izlaz iz očaja u kome se našlo. Možda je priča nešto dublja, možda su razlozi i u nekim neuzvraćenim ljubavima i možda neka druga priča izadje na videlo. Kako stvari trenutno stoje, osnovni uzrok je nemaština i kao i u svakog mladog čoveka želja da živi kao čovek. Još uvek nije naučio da saginje ledja dok ga šibaju raznorazni veliki šefovi ili da nosi pelene dok radi za mašinom kako ne bi gubio vreme na odlazak u pisoar.

Na društvenim mrežama krive naravno državu (ne mislim da nisu u pravu), obzirom da poklonismo neki „sitan“ novac Bosni, pa izbeglicama iz Sirije. Čisti marketing dok vam rodjeni narod umire od gladi ili se ubija da do toga ne bi došlo. Realno, tamošnja crkva je bila upoznata sa slučajem ali izgleda da su po ko zna koji put podbacili samim svojim ne razglašavanjem teške situacije u kojoj se nalazi neko od njihovih parohljana. Interesuje me svakako i da li je bilo nekoga od uže ili šire familije koji su možda i sami u nemogućnosti da pomognu, a možda su samo okrenuli ledja. Najlakše je okrenuti ledja nesreći dok nije ispred vašeg praga.

Sa druge strane postavlja se pitanje : Da smo znali , da li bi i koliko  pomogli? Na koncu konca od silnih apela za pomoć što bolesnima što siromašnima, ljudi više ne mogu ni svaki čas da šalju poruke za pomoć – i to košta. Ali zato uredno,  ako obratite pažnju na televizijske kanale na kojima se po ceo dan vrti muzika ili neki imbecili koje su pozatvarali po velelepnim kućama ili štalama, 24h bez prestanka idu SMS-poruke sa vernim glasačima za koje cenim da su upravo godišta koje je bio i ovaj nesrećni mladić. Crkva i dalje drži spokojno svog člana u komisiji za odobravanje programa ali joj promiče suština njegovog posla, a to je da upravo ove programe poskida sa celodnevnog emitovanja i da ih pušta u vrlo kasnim večernjim terminima.

 Čime utešiti članove njegove porodice? Verovatno će sada pomoć da pristiže u velikoj količini, ali njima to više ne treba – nemojte se truditi. Ne mogu da zamislim još uvek, na moju sreću i sreću mojih ukućana u kakvoj vrsti pakla je živela ova porodica - to može da zna samo neko ko je takvu vrstu pakla doživeo ili i danas u njoj živi. Ako i sretnete nekoga ko tako provodi svoje dane, nema veze ako ne možete pomoći novčano. Danas je vrlo lako razglasiti takvu pojavu i nadam se da će se naći neko ko može i ko hoće da pomogne.  A koji krug pakla bi trebao da bude rezervisan za nebrigu o ovim ljudima – ako se dobro sećam, deveti krug je rezervisan za izdajnike – a mi smo ih izdali. U današnje vreme Danteovi krugovi su počeli opasno da se proširuju, i bojim se da će ih biti toliko da nećemo znati ni kojim imenom da nazovemo  grešnike koji su ih zaslužili.

Kao kada bacite kamenčić u vodu, pa oko njega počnu da se prave pravilni koncentrični krugovi kojima ponekad kao da nema kraja. Tako će i ovaj mladi život da nastavi dalje, što dalje od krugova koje sigurno nije zaslužio, a ja ću ga se sećati sa vremena na vreme, živeći u nadi da nikada neću više biti svedok ovako tragičnom dogadjaju.

Generalna Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Ispričaću vam par reči o Španiji. Odakle uopšte da krenem? Najbolje ipak od Španaca. Vrlo su nam slični, valjda se zato tamo i osećam kao kod kuće. Neobavezno obučeni, ne gledaju i ne haju puno za skupom gardarobom, vrlo su komunikativni bez obzira što se ne razumemo. Engleski naravno niko ne govori – možda ga pomalo i znaju ali ne žele da ga koriste.

Zato ćete toplih osmeha dobiti u neograničenim količinama, ruku na ramenu u znak nekakve poruke da će sve biti dobro. I zaista tog momenta osećate kako je sve u redu. Nasmejani su, verovatno jer ne gledaju mnogo televiziju – sem kad su utakmice u pitanju – onda je pola nacije ludo, bilo muško ili žensko. Uzmite im sve samo ne pivo i paelju, i srećni su. Bar oni koje sam ja upoznala. Mnogi naravno ne znaju ni ko smo ni gde smo, ali ja im to ne zameram – neki put ne želim ni sama da prihvatim gde se nalazim. Šta možete od njih da naučite? Pa da uživate u svakom danu kao da je poslednji, da se radujete malim stvarima i velikim druženjima – tamo niko nikad nije sam.

Gradovi su moderni, na ulicama vreva i razgovor koji zbog brzine i galame možete protumačiti i kao svadju koja to nije.  Veliki gradovi – velika gužva. Valensija i Saragosa verovatno odaju pravi duh Španije. Šareni ljudi kao na šarenoj pijaci – uostalom sve što vas interesuje o njima najbolje možete i videti na pijacama. Kad se naviknete na mnoštvo boja raznoraznog voća i povrća koje ovde nemamo priliku da vidimo, počnete da posmatrate prodavce. Smeju se i oni sa zubima i oni bez njih, unose vam se u lice nudeći robu da osetite miris. Naravno kad pazarite, nakon merenja i plaćanja dolazi ona neizbežna šaka gratisa, koja me toliko puta u sekundi vraćala u mislima našim pijačnim prodavcima – toliko su slični.

More koje sam ja obišla, nedaleko od Valensije je još uvek samo njihov kutak, sakriven od turista. Plaže su ogromne, šljunkovite  sa niskim kamenim liiticama ponegde – odakle vam se pogled gubi na pučini. Preko nedelje gotovo pusta, samo meštani. To mi je naročito odgovaralo. Imate utisak da je plaža samo vaša, možete trčati po njoj, valjti se, plivati satima u talasastom ali toplom moru i da pritom nikoga ne vidite i da niko ne vidi vas. Svukuda okolo su palme, plantaže pomorandži – koje se beru u januaru, zamislite  - poneko drvo masline jer za ovaj deo regiona nisu karakteristićne.

U Saragosi zato možete dok šetate gradom da uberete svežu maslinu sa starog drveta. To je specijalan doživljaj. Nema pasa lutalica, ima mnogo ljubitelja koji ih imaju. Ne bave se puno trčanjem ali svi voze bicikle. Dečaci najviše vole  loptu naravno, devojčice se odlučuju za Enrikea – dok im roditelji slušaju Hulia Iglesiasa.

Sve u svemu, poprilično miran život bez trzavica, u manjim mestima jako spor na momente, dok ne stigne julska fešta od pet dana ludovanja kad prave maskenbale, jure za kravama -u ovom slučaju - i igraju tombolu do besvesti. Po završetku kao da smanje brzinu i vraćaju se polako u svoju svakodnevnicu, zadovoljni i srećni. Verovatno je u tome njihova tajna – uzmi sve što možeš tog momenta kada ti se pruža, i čuvaj to kao kaparu do sledeće prilike. Ja takodje sve ovo čuvam, do sledećeg puta kada ću ih ponovo videti, sa zadovoljstvom.

Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

 

Nekome je istorija majka, nekome maćeha. Osvrnite se unazad, kako bi uvideli da se zapravo ništa značajno nije promenilo još od starih Grka i njihove čuvene demokratije koju su doduše prekrojili par puta – kako je kome u datom momentu odgovaralo – ali se i dalje uredno u udžbenicima prikazuje kao definicija. Citiramo njihove mudrosti, koristimo i dalje dostignuća njihovih filozofa, matematičara. Doduše uz pomoć napredne tehnologije, ali suština je ostala ista.

Pogledajte ukratko – ako je to moguće – tekovine Rimljana. Senat je bio sve ono što je odvajalo Rim od ostalih „varvara“- dok se sa vremena na vreme ne pojavi poneki tiranin koji je i senat i gradjane držao u šaci da ne kažem strahu. Tada naravno senatori gube svoj uticaj, a sve se svodi na uvlakačku politiku u kojoj je svako gledao kako da sačuva živu glavu na prvom mestu, pa tek onda da izuzetno probranim rečima hvali tiranina bezgrešno se stideći sebe – u sebi.  Da ne spominjemo ne rasvetljena smaknuća za koje pošteno niko nije smeo ni da pita.

Šta se promenilo? Ubio me Bog ako znam. Ideja – zavadi pa vladaj – nikad aktuelnija. Hleba i igara u vidu gladijatorskih borbi nije još poprimila razmere koje je imala nekoć, ali kako vreme promiče nemam sumnje da će osmisliti rijaliti u kome će veliku novčanu nagradu dobiti jedini koji živ izadje iz neke „arene“. Razlika je što je to nekad podrazumevao drveni mač kao pomilovanje i slobodu, koja je od strane gladijatora smatrana za veliku čast. Danas, normalni ljudi kojih je sve manje – izbegavaju da gledaju tuče i psovke po raznim farmama i drugim farmama. Da se ne lažemo sve su to farme gde uzgajaju retku vrstu ljudi koja dolazi zbog novaca kako bi izigravali ne heroje već budale – koje „zabavljaju“ polusvet, zapravao po mom subjektivnom mišljenju negde oko osamdeset procenata polusveta koji životinjari po Srbiji.

Možemo diskutovati kome je šta „Ahilova peta“, Ili ko je kome Brut? Isti likovi sa drugačijim imenima koji će zauvek pokušavati da ostanu u centru pažnje na bilo kakav – uglavnom skaradan način. Pravih heroja odavno nema, verovatno od 1389.god., kao što rekoše onomad – sve što je valjalo tamo je i poginulo. To je bilo najbolje od naših predaka, nakon toga ne mogu da se podičim ili da ih poredim sa bilo kim  drugim.

I kako su Rim spasile guske onomad od Gala – poslati od strane Junone, zaštitnice žena, danas Patka treba da spasi Srbiju. Navodno ona je poslata direktno iz Brazila preko CIA-e, pa smo postali i strani plaćenici – nikad siromašniji.  Jeste da istoriju pišu pobednici, ali meni ovde postoji previše sličnosti, ipak se ponavlja, a mi se i dalje okrećemo – neko uz vetar, neko sa vetrom u ledjima. Pitanje je ko će koga da saplete – namermo naravno.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Pojavili se neki čudni ljudi, ne nose fantomke, nemaju palice i što je najbitnije možete ih vidjati u dogovoreno vreme – u po bela dana. Prošetaju po beogradskim ulicama, uglavnom zvižde i ne prave sprdnju sa uličnim inventarom. Iako zvuči mistično, zapravo nema nikakvog trilera, sve je u režiji nestranačkih lica, u čijem scenariju uglavnom možete čuti samo jednu rečenicu:“Čiji je ovo grad – naš grad!“

Rečenica je zapravo pitanje sa odgovorom – ali je postavljeno upravo zato što odgovora nema. Ako stanovnici bilo kog grada dozvole da „neko“ u sred noći pod velom dosta ispranih fantomki koje odavno nisu više in, ili smo bar tako mislili kada su završene nesrećne devedesete, dodje i odradi posao po replici iz čuvene pozorišne predstave „od kafanče – poljanče“, ne mislite da je prošlo dovoljno vremena da se vinovnici pronadju? Lično ne mislim uopšte da se ne zna ko su i šta su. Mene više interesuje ko odobrava vandalizam ovakve vrste i zbog čega?

Danas je to Hercegovačka, sutra može biti bilo koja druga ulica. Ako se oslonimo na onu staru –daš mu mali prst, on traži celu šaku- neće se na ovome završiti. Pitanje je samo da li ćemo mi to dozvoliti, da li ćemo izdržati na traženju odgovora? Nije zgoreg da se pridružite, šetnja je zdrava, a kakvo mrtvilo vlada možda vam se i dopadne kao dogadjaj.

Naša vlada verovatno misli da ako je prošlo  444 dana od pada nesrećnog helikoptera sa još nesrećnijim članovima posade – bez odgovora i odgovaranja – ako je ubijena pevačica i dalje u mraku bez konkretnog odgovora policije – bez odgovora i odgovaranja – da može da radi kako im se javi inspiracija, tretiraju nas kao ovce upravo zato što se i ponašamo kao ovčice. Sve što imamo da kažemo, govorimo izmedju sebe u svoja četiri zida. Rodjenjem ste dobili glas da bi se čuo, ne da bi vas ućutkivali. Ako su ovce pogodne za šišanje ili klanje, ja sebe u tom filmu ne vidim.

Na žalost ako i niste u mogućnosti da dodjete, na retko kojoj televiziji možete čuti i jedno slovo o dogadjanjima u našem gradu, pa morate da lovite internet televizije. Naravno da bar dve trećine Srba nema ili ne zna za mogućnost obaveštavanja o raznoraznim dogadjajima. Zato uredno nisu uskraćeni za sve nebitne – tipa Anastasijinog rodjendana koji zamalo da se imenuje kao državni praznik, a farmi i parova ima toliko da sad već strahujem da su ih tamo zaključali mimo njihove volje, dok god svetina blene u njih.

Probudite se aman, beznačajnim i trivijalnim poturanjem ovakvih budalaština skreću pažnju sa važnih i bitnih stvari od kojih – a uopšte ne mislim da preterujem – nam zaista trenutno život zavisi. Ja ću 11. juna prošetati svojim gradom sa pitanjem:  Quo vadis, Domine? Zaista znate li kuda idete? On nas je negde nažalost pogubio, bojim se da ćemo ovo morati sami da rešimo.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 

 

Ljudi koji idu uredno u crkvu, da slušaju nedeljne propovedi ili se  bolje psihički osećaju u ovom rasulu od zemlje – da li se pitaju ponekad kuda odlazi novac koji ostavljaju po ikonama? U dobrotvorne svrhe - možda neki deo. Za lečenje bolesne dece ovih jadnih roditelja što stalno apeluju da šaljemo SMS-ove za njihov spas – ja nisam čula da crkva to radi – ispravite me ako grešim. 

Po najnovijim „istraživanjima“, vašim parama uglavnom se investira u vozni park i solidan život sveštenih lica. Moram da se ogradim od manastira i monaha, jer o njihovom načinu života ne znam mnogo, pa ih nikako ne bih svrstala u istu kategoriju. Šta je zapravo njihov posao? Možda vam ova reč zvuči grubo, ali to je suština – oni rade svoj posao. Da nas venčaju, da nam krste decu, da dolaze na opela i daće ili osveštaju slavski kolač – po vašem izboru – na njihovom ili vašem terenu.  Kako god, za svaku uslugu koju vam pružaju imaju uredan cenovnik koja koliko košta, a priprost svet će radje da odluči da gladuje nedelju dana nego da se obruka pred popom. 

Tradiciju razumem i poštujem, treba je negovati (kad su nam je već oduzeli pa vratili treba to iskoristiti) – samo razmislite da niste malo preterali. Koliko vas koji ste redovno u crkvi može sebi da priušti takve limuzine koje oni voze, a ostavljate teškom mukom zaradjenu crkavicu po ikonostasima. Da ne ispadne da previše generalizujem ili banalizujem, ima sigurno medju njima jako finih ljudi. Iz svog iskustva koje nije malo, ja upoznah dvojicu. Procentualno, to je jako mali broj. Ako bi me pitali da li sam vernik? Jesam – samo ne mislim da to moram pokazivati u crkvi.

Crkva je gradjevina kao i svaka druga, malo drugačije arhitetonski osmišljena i oslikana. Ljudi koji u njoj rade – ljudi su isto kao i mi, sa tom razlikom što su završili teologiju. Nemam ništa protiv teološkog fakulteta, ni to ne može svako – samo mislim da nisu ništa bliže bogu nego mi koji ga nismo završili. Po meni njihov posao bi trebao da bude neka vrsta podizanja duhovnog morala, ohrabrenje i pažljivo slušanje ljudi koji im se obrate za pomoć. Trebalo bi da organizuju veći broj nekakve vrste narodnih kuhinja, jer kakvo je vreme došlo – sve će više biti potrebne. Ponajviše me interesuje svešteno lice koje sedi pri komisiji za TV program i uredno dozvoljava da se emituju raznorazne bljuvotine u terminima neprilagodjenim najmladjim uzrastima – tek je on zalutao u religiju. Kad se najviše čuje njihov glas? Kad pozivaju našu decu da brane Kosovo – ne znam više ni od koga ni zašto. Ali obećavam, čim budem videla kolonu njihovih limuzina kako kreće tamo da nešto promeni, ja ću za njima. Jako su drčni kad je LGBT populacija u pitanju, pa uvek organizuju kontra-proteste, okupljajući oko sebe mladju usijanu populaciju koja ne shvata suštinu već idu kao ovce shvatajući celu priču kao neki hepening – ionako im je dosadno. Pa čak i u ovakvim slučajevima oni bi prvi trebali da imaju razumevanja za sve i svakoga.  

Svi mi dobro znamo šta je dobro, šta je loše – meni bar o tome ne treba niko da „popuje“. Ja Boga nosin isključivo u sebi i gledam da sve što radim - radim pošteno i da pritom nikoga ne oštetim ili povredim. Ono što je u srcu i glavi – to je Božansko. Zato i ne mislim da mi obična raja i možemo da isfinansiramo sve njihove potrebe, to mora da rade oni sa mnogo dubljim džepom – najverovatnije oni koji misle da tako bivaju razrešeni grehova koje su počinili. Ne znam samo kad daju dobru uplatu, da li posle mogu da nastave po starom, ili moraju da paze šta rade u budućnosti.  Samo je Patrijarh Pavle bio svetla tačka iznad naših glava, posle njega sve je postalo obezvredjeno i ponovo svi rade šta im padne na pamet.

Na žalost, i dalje im to prolazi. Mi im dozvoljavamo.

Generalna Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Dajte nam što više nasilja, seksa uživo i banalizovanja svih lepih stvari koje su se u normalno vreme, ne u tako dalekoj prošlosti  dogadjala isključivo u naša četiri zida i u kojima smo samo tako i mogli da uživamo. Džaba smo kupovali plazme i led ekrane, davali pare za što veću i širu sliku nacionalnog srozavanja – ne do nule – već do dubokog minusa i ispod svake kritike. Dok nas Pink uredno bombarduje farmama, mislim da je ovo već sedma u nekom nevidjeno brzom roku, jedino što možete da vidite izmedju dešavanja u seoskom domaćinstvu su Vučići, Vulini i ostali mediokriteti koji upravo uživaju u ovakvim konceptima. Daj glupoj masi „hleba i igara“, a umesto reklama – iskočiću Ja. Kad je koncept na Pink-u prošao, a možda je i morao iz nekih ružnih razloga koje vlasnik vuše kao svoj krst, veselo se pridružio Happy Marić, prepoznavši glupost kod velikog broja gradjana, pitom dobivši nacionalnu frekvenciju umesto televizije „Naša“. Onda ovi sa imalo mozga počnu da se pitaju šta radi i čemu uopšte služi REM ? Sa svim tim „učenim glavama“ i naravno predstavnikom SPC-a u svojim redovima dozvoljavanje ovakvog programa je direktno guranje prsta u oko svakom iole inteligentnom stanovniku ove naše vukojebine. Izdali su neki – ne znam da li to da nazovem zahtev ili molba – da se rijaliti programi mogu emitovati isključivo od 23h, na šta su vlasnici pomenutih televizija pomrli od smeha i nastavili po starom. B92 se jedino pridržavao zahteva i uredno Velikog Brata davao isključivo u terminu u kome je naloženo. Oni ljudi očigledno u velikom problemu, još od Insajdera,  Olje Bećković i svega zapravo što je inteligentno a što podhitno treba skloniti od pogleda bilo koga normalnog. Šta da radi prosečan normalan gledalac u Srbiji? Da ne pali televizor, ili da se potpuno prešalta na strane kanale koji emituju programe o prirodi, životinjama, putovanjima ili kuvanju. Naravno da će biti isključen iz svakodnevnih zabvnih elemenata stupidnih izjava bilo koga iz vladinog sektora, ali imaće duševni mir što je jednostavno neprocenjivo. Uostalom, može jednom nedeljno sve sažeto pogledati kod Kesića u 24 minuta, i biće mu sasvim dovoljno , oslobodjeno nerviranja sa dosta sjajnog humora. Taman kakva nam je i država – tužni cirkus. Svi gledaoci i fanovi Farme, Parova, Grand parada i ostalih bljuvotina i jesu najverniji i najodaniji glasači ove sad – pa možemo slobodno reći – režimske vlasti. Budale...Novinarstvo je postalo priča za sebe, od rijaliti praćenja dogadjaja u vezi sa ubistvom one jadne pevačice, preko odvratnih naslova koji su iskakali kad je glumica doživela nesrećan pad sa balkona, do nepostavljanja pitanja jer ne smeju a neće da kleče – možemo slobodno reći da je umrlo. Setićemo ih se kad im budemo davali 40 dana i ostale daće, na žalost uglavnom po lošem. Loše odradjivanom poslu. Slava im. A i nama.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 

Šta reći? Rezultati, reklo bi se očekivani – možda ne baš toliko – ali suma-sumarum, izvolte. Niko nije kriv i svi su krivi. Konferencija za štampu iz štaba SNS prošla je bez osmeha!? Kad se neko smešio kad je u pitanju odnos Vučić – novinari? Ili Vučić uopšteno? On stalno ponavlja da se malo ili nikad ne smeje, ali izgleda da mu baš ne veruju. Mnogi optimisti tvrde da je osvojio pirovu pobedu, neću da im kvarim doživljaj. Pirova ili ne, pobeda jeste, i to ubedljiva. Krivci? Oni što koje-kude uzvikuju parole protiv istih, a na izbore ne izadju da ne pokisnu. Prestonica,  skoro redovna pojava, najmanja izlaznost. Dobro im je ? Nije sigurno, i mi smo u prestonici i znamo kako se živi. Vračar se izvuče, ali generalno znamo ko i kako tamo obitava. Da li je bilo glasanja pod pritiskom gubitka posla- bojim se da će ta ideja ostati samo kao „teorija zavere“ koju će obelodaniti odprilike u istom terminu kad bude emisija „Ko je stvarno ubio Kenedija?“  u narednoj sezoni „X-files-a“. Možda će upravo Molder i Skali da obelodane ko je zapravo ubio onu jadnu, i mrtvu izmrcvarenu pevačicu.

Sem naroda koji je generalno najkrivlji za sve, mislim da sebi mogu da dam za pravo da okrivim i opoziciju, koja je sve vreme predizborne kampanje bila u maniru – vrati mi moje krpice – te tako uredno minirala sama sebe, u momentu velike šanse za  „come back“.  Samouverenost za koju nisu imali nikakvu podlogu, obećanja odavno saslušana – ništa novo – ne može biti recept za: nepismene, polupismene, izrabljene, izmučene. Doduše prelaz cenzusa ispade prema mnogima inat što su ih toliko napadali. Glasanje iz inata može ući u Top 5 glupih razloga zašto ići na glasanje. Najveće razočarenje verovatno trpi Borko – Levica, ako ne vrati staro ime. Pobednik iz offsajda  - Radulović DJB. Radulović je verovatno pobedio u ime i za račun celokupne opozicije ni kriv ni dužan. Za budućnost mu predvidjam i dalji rast, vreme će pokazati da li sam u pravu. Šešelj nije zadovoljan??? Pa on je super prošao u odnosu na druge. Šta je mislio – ako se po net-u smeju njegovim duhovitim opaskama da će svi pohrliti da mu daju glasove sa kojima bi bio u egalu sa SNS-om? Svašta – jedini koga on može još da „pokopa“ je marginalni predsednik Toma, koji se verovatno sve vreme od kad je na toj funkciji  i sam pita što mu je sve ovo trebalo? Jedva čeka nove predsedničke izbore na kojima ima manje šanse da ponovo dobije mandat, nego koliko rakija koju proizvodi ima alkoholnih promila. Dijaspora je „odlično“ glasala, da ne kažem glasovala, realno oni mogu kako hoće, šta ih briga?

Od onolike salauke oko novog spota tj. teksta Beogradskog Sindikata – 1,2,3 miliona pregleda – osta samo slika bez tona. Ipak se spot gleda u kući, pa udri da ceo komšiluk čuje, ali nikako nemoj dizati guzu iz fotelje po onako lošem vremenu. Ima ih, i svaka im čast, koji su ne mareći za potop koji je bio neumoljiv tokom celoga dana uradili nešto, pa makar i lokalno – Lokani front Kraljevo. Jesu pokisli ali ne od bedaka kao mi Beogradjani, već od izlaska i borbe za svoje mesto pod suncem. I to treba zaslužiti gospodo.

Dok još koji dan variraju procenti i promili koji su jednako mali kao i rast dohotka, budžeta ili čega ono još beše – a da, bruto proizvoda – možda nekom pametnom sine sijalica o nekoj vrsti ujedinjenja, jer nema veze za koga ste – znate da tas na vagi treba da bude u nekoj vrsti ravnoteže. Ne valja kad jedan mnogo vuče na dole. Tako nastaje jednoumlje, a istorija je pokazala koliko je naroda i nacija stradalo upravo iz ovog razloga.

U medjuvremenu, moj Top 1 prethodne nedelje je: Mi imamo svoga Boga. Ime mu je - nije Vučić, već  je stvarno Bodiroga, sa otvorenim odgovorom upućenom g. Čoviću- „Zabrinuo bih se da me je takav čovek pohvalio. Čovek koji je zalutao u košarku, računajući da će okružen košarkašima imati čistiju biografiju. Čovek koji je uništavao i uništava srpsku košarku. Besmisleno je da o košarci polemišem sa čovekom koji nema zaštićenog svedoka da je radio fizičko - ocenio je Bodiroga, a zatim nastavio "paljbu":

- Znate, iz srpske košarke su oterane i prognane legende kao što su Ratko Radovanović, Zoran Slavnić, Žarko Varajić, Zoran Savić, Dražen Dalipagić, Goran Grbović... Da bi ovakvi ljudi mešetarili. Uostalom, neki pametni ljudi su davno dali dijagnozu za njega. Čovek koji je perfidan, pokvaren, lažljiv, bolesno ambiciozan i beskrupulozan - poručio je Bodiroga.“

Kad nemamo ništa normalnije, saslušajmo bar one koji su za svoje karijere želeli jedino da podignu svoju zemlju na pijedestal  koji možda deo naroda ne zaslužuje, ali Srbija svakako nije za to kriva. Krivi smo mi, što smo je izdali toliko puta do sad pa i 24.04., na lepi praznik Cveti.

 

 

Generalna Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Da li je trenutno u našoj  lepoj, oživljen strah od povratka u devedesete? Da li trenutno najjača politička frakcija koristi vešto momemat puštanja nekada omiljenog im rukovodioca? Šta znači pojava maloletnog unuka pokojnog Slobodana, Marka Miloševića na predizbornom skupu SPS-a?  Sa najavom da će mali Marko po uzoru na dedu upisati pravo, mašta ljudi, (govorim o kritičnoj masi koja se oslanja isključivo na gledanje televizija sa nacionalnom frekvencijom koji emituju program „24 časa sa SNS-om“) uveliko je zagolicana.

Sa druge strane u svojim bombastičnim izjavama vodja radikala vojvoda Šešelj, ne prestaje da plaši sve u regionu, a tako i nas koji ne spadamo u kritičnu masu.  Zaustaviće dalje prodavanje Srbije strancima – nešto novija izjava koja konačno nema veze sa hrvatskom predsednicom. Odgovara svima onima, (kritična masa koja je najviše protiv priključivanja EU, i NATO-u) naročito nakon martovskih oživljavanja starih rana. Najviše se definitivno  i veoma zasluženo bljuje vatra po Nato-u (čitaj „svima“ koji nisu Srbi), u sećanje na bombardovanje 1999.god., uz koju se uspešno pridodaje i malo starija ali nikad prevazidjena parola :“Bolje rat nego pakt“, kao za inat u produžetku marta meseca. Da zlo bude veće, nikad se više nije govorilo, bar na društvenim mrežama,  o 6. Aprilu 1941.god., ovoga puta i u skladu sa trenutnim dešavanjima upućena uglavnom na račun Nemačke uredno zapržena bombardovanjem saveznika 1945.god.

Niko ne misli da se neki datumi trebaju zaboraviti – naprotiv. Obeležavanje teških momenata, polaganje venaca žrtvama, generalno, obnavljanje istorije je normalna stvar. Očigledno postaje nenormalna isključivo kada krenu političke kampanje, pa umesto da se pomenuti datumi  obeleže tiho i dostojanstveno u slavu nevinih žrtava iliti kolateralne štete, odjednom na sve strane diže se i kuka i motika sa neizbežnim govorom mržnje prema svima. Mržnja ide dotle da mnogima nije žao zbog eksplozije u Briselu, jer zaboga u Briselu je sedište NATO-a, pa koga briga što je poginula neka žena iz Perua koja se slučajno tu zatekla?

Vučić poručuje :“Glasajte za budućnost“, što je u njegovom slučaju kontradiktorno sa njegovom prošlošću, koju ona kritična masa sa početka odmah gura pod tepih, a uzbunjuju se duhovi takozvanih analitičara, onih čiji je posao da čitaju izmedju redova. U predizbornim spotovima velki broj VIP državljana koji izazivaju kod većeg dela gradjana u prvom momentu šok a nakon toga logično pitanje – šta će oni u spotu vladajuće partije? SNS očigledno igra na kartu da će kritična masa razmišljati po sistemu –kud svi tu i kilavi Rajko. Obzirom na poprilično negativnu reakciju koju je izazvao Svetislav Bule Goncić, plasira se švedski sto – ako mislite da je samo Goncić uz nas, grdno se varate. Kao da to nije dovoljno, da stave „tačku na i“ snima se i spot sa premijerom lično.

Ova fascinantna trojka ne prestaje sa iznenadjenjima, naročito nakon  skandloznog skandiranja pripadnika SPS-a, uzvikujući čuvenu, sad već otrcanu – Vučiću p.....!. od koje se glavešine ogradjuju, ali je Nebojša iz Beograda Stefanović uredno izbacuje u prvi plan sa izjavom tipa – toliko o lojalnosti Ivice Dačića. Da vas podsetim, ova trojka uspešno u bilo kom obliku ili koaliciji već dvadesetak godina uspešno ne silazi sa vladajuće pozicije.

Za to vreme opozicija izgleda kao da juri svoj rep. Neko samouveren u pobedu do te mere da pruža na tacni izbore nakon samo dve godine, njih zatiče nespretne i nespremne. To nije bilo ono što su očekivali. Možda se najbolje snašao Borko Stefanović, koji obećava sirotinji udar na bogate. Šta sirotinja želi da čuje nego da će neko da uzima od bogatih? Možda deo sa povećanjem poreza za bogataše nisu najbolje razumeli, jer to svakako neće podeliti siromašnima. Jeste promenio ime, ali ne zove se Robin Hud. Sklanjanje ljudi sa izmišljenih radnih mesta je odličan zahvat. Elem to nije obećanje nezaposlenima da će doći do posla. Eventualno ako razmišlja o programu bolje socijalne i zdravstvene politike novcem koji izbije iz džepa bogatim utajivačima poreza.

Dok se Nova, SDS i DS stalno vraćaju na to da ne želimo povratak u devedesete, nije potrebno nikog specijalno citirati poruke su uglavnom iste, Dačiću dolazi hladan tuš u Gračanici sa transparentom:“Nemamo Miljacku, kofer ste već uzeli“. Što  je donekle istina, a i ne ide da u ovolikim problemima koji se sa godinama nagomilavaju neko misli samo na pevanje. Što ne ode u pevače a ne u političare – dobra zarada je na oba radna mesta.

Narod sludjen, ne zna gde će i za koga će, gladni su. Javno su gladni – na mitingu SNS-a su gladni. Nije čudno što se ljudi plaše povratka u devedesete, sve ovo samo na to i liči. Glad, strah i korak unazad, na našu nesreću,  odličan su šlagvort  za sve liste pred predstojeće nam izbore. Ko i ovo preživi, stvarno je Srbin.

 

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 Ispričaću vam bajku koja nije dozvoljena za uzrast ispod šest godina, dakla(6+).

Jednoga dana, lepa devica šetala neobavezno kroz svoj sokak, kad joj se najednom učini da čuje neke čudne glasove blizu sebe. Glasovi su se javljali u vidu poruka koje su zvučale gotovo poetično:

-Zamisli jednu obalu;

-Tamo osnivaš Offshore kompaniju;

-Ne moraš nikoga zapošljavati;

-Ne moraš predavati poreske izveštaje u svom sokaku;

-O predivnim predelima mogu govoriti dGeneralnaanima – raj za device;

Ovo šaputanje dolazilo je sa njenog levog ramena, gde sedi dečak u belom-onaj bliži srcu. Kao i svakoj devici, tako i našoj junakinji, srce i duša su na prvom mestu. Ali kao i u svakom dobrom jing-jang zapletu, amandman zatraži i onaj što sedi na desnom ramenu, obučen u jarko crvenu boju, onaj koji svojim zracima tuče pravo u MALI mozak:

-To je super ideja;

-Možeš je koristiti i za smanjenje dobiti (u svom sokaku);

-Veoma je lako;

-Preko nove kompanije sama sebi ispostavljaš fakture;

-Uštediš brdo love za kratko vreme;

Jadna devica već dobija tikove jer shvata da se upliće u nešto što uveliko prevazilazi i srce i dušu. Savest je izgubila negde usput. Pukla je tanka nit kojom je teta Saveta držala svoje čedo daleko od korporativnih problema, te se otkotrljala nazad u njihov do skora mirni dom. Bez savesti, hramljući pomalo na desnu nogu, devica je nastavila da traži blagodeti offshore-života, idući ka Devičanskim ostrvima. Kada je konačno stigla, svi pravni akti postadoše jasni, vizija se proširila. Sve se skockalo!

Ali se ona osećala nekako klonulo, nesrećna što je tako daleko iza sebe ostavila tetku. Brzo se okrenula i odskakutala na levoj nozi kući, presrećna kad je videla da je savest još uvek čeka tamo. Prekor je došao u vidu tetkinog prsta koji pokazuje na gore, ka nebu i jedinom knjigovodji koga treba da poštuje. Pogedala je u nebo i videla kroz oblake kako neki fini čika zadovoljno trlja ruke i upisuje još jedan bod za dečake u belom. Prošlo joj je kroz glavu da možda tripuje od sreće što je konačno kod kuće.

Ako vam bajka zvuči zlurado – kao ona stara da komšiji crkne krava – nije zato napisana. Namenjena je ekomskim magovima koji olako utrčavaju u ovo vilino kolo, kao i onima koji bi iz njega da uteknu – ali PRC (ovo nije reklama za kineske proizvode).

Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Konačno, posle padavina koje nas skoro ponovo potopiše, zasija i sunce.  April u Beogradu zna da bude lep. Zna da bude i oštar. Još malo će i Uskrs, a kao da je još juče proslavljen Božić. Ne znam da li je utisak samo moj, ali dani lete tako brzo-kao nikada do sada. Moguće je da to primećujemo samo mi u zrelijim godinama, čekajući Godoa iliti doživotnu ličnu kartu. Verovatno najmrskiji doument na kugli zemaljskoj – po sistemu – u redu je dovoljno ste dali, sve vam je uzeto. A šta je ove godine donelo proleće? Uglavnom odlaske nekih dragih ljudi koje ni ne poznajemo. Dragi su, zato što su nam obeležili mladost, dobar deo života, neki i malo manji ali nikako nezapaženi.  Prvo ode Dejvid Bouvi i odnese svoje“pauke sa Marsa“ negde daleko, brzo zatim i sjajni  Alan Rikman ostavljajući duh negde po hodnicima engleskih pozorišta i ostavljajući globalan osećaj gubitka. Lokalno, još se nismo oporavili od neprevazidjenog Flojda – verovatno deca u nama misle da neki ljudi žive večno – da ima kosmičke pravde i živeli bi, napusti nas i dragi Čeda-Velja, mladi Marinko koji je tek trebao da punim plućima uživa u životu i radi ono što najbolje ume. Ne može čovek ni da se posveti razmišljanju o nekome od njih, jer šta je preostalo ovde dole? RIJALITI JEEEEEEE, kao da već odavno ne živimo u istom. Proleće nam dovede i Rialiti i Royaliti, ali kao najveći skorašnji šok, stigla presuda iz omraženoga nam Haga, definitivno najboljeg rijalitija ikada snimljenog, ovoga puta sa režijom royaliti Vojvode Šešelja. Ako treba od sreće da zapalimo nečiju zastavu, nema problema. Šta reći? Možemo samo da se tiho prekrstimo i pomolimo da usijani mozgovi ne dovedu njega u parlament, a nas sve skupa odvedu direktno u vesele devedesete. Bolje rečeno ...u Honduras. Uz dužno poštovanje za njegove obožavatelje, tamo osudiše one koji su možda samo izvršavali naredbe kao vojnici. On je bio skandal-majstor koji je iskakao iz svih mogućih aparata i novina izbacujući nacionalističke parole, huškajući budale i čuvajući svoje dupe.  U stvari nije vredno da se o njemu piše, kad ga ni oni neće. Hag je izgleda sa proleća rešio da i nešto naše usvoji, a to je izreka :“Tudje nećemo, svoje ne damo“, uhapsivši Florens Artman, jedinu koja je smogla hrabrosti da kaže svoj sud o njihovom „sudu“. Proleće je tek počelo, lipe cvatu, dolaze izbori, mi isprepadani kao nikad pre. Kad shvatite da vam sudbinu kroje uglavnom oni sa isteklim ličnim dokumentima, meni nije svejedno, ne znam za druge. Bolji život nekom drugom prilikom....budite mi zdravi.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Jeste čuli kakvog “genija” imamo mi Srbi? Dobro, nemamo samo jednog, ima ih na sve strane. Ali ovaj je jedan jedinstveni – onaj što iskače iz rerni, frižidera i svih mogućih elektronskih aparata. Ja sam u ozbiljnom tripu da ću ga jedno veče zateći u spavaćoj sobi umesto supruga, ali to bi već bila noćna mora.

Monarhisti i oni protiv istih, ne ulazim u tu vrstu “veroispovesti”, svako ima pravo na individualno mišljenje. Ali voleli ga ili ne, dozvoliti sebi da istinskog prestolonaslednika prozovete ni manje ni više na društvenim mrežama I to sa pozdravom:”Genije”-mene je ozbiljno zaprepastilo, da ne kažem uplašilo. Koliko neko treba da bude beskrupulozan (da ne upotrebim izraz koji ga zaista sleduje), da omalovažava člana kraljevske porodice, a pritom dočekuje sav sretan člana druge kraljevske porodice, koji je povezani sa našim preko-ni manje ni vise- kumovske loze. Nadam se da znate da je Engleska kraljica krstila našeg prestolonaslednika. To možda u glavama prosečnih Srbendi ne zvuči kao bitna stvar, ali u royality svetu, verujte mi to je jako važno. 

Koliko je ovaj naš “genije” nadobudan, kad misli da mu ova svetina veruje, koliko misli da je neuništiv – imam utisak da se malo poistovetio sa Rokfelerom-što nikako nije dobro. Verujem da ni stogodišnjak posle sedam zhvata na srcu sa procenom da će živeti kao kornjača sa Galapagosa, ne bi dozvolio sebi ovakvo ponašanje.

 Dug je dug, ali zašto plaćati dug za nešto što vam država ne priznaje da je vaše? Svi se pitaju koliko je novca iznešeno onomad kad su pobegli – pa naravno da će izneti –od čega bi živeli!? Ili još crnje kome bi ga ostavili, I šta bi se sa tim blagom desilo da su ga ostavili? Ma sigurno bi im naši dobronamerni političari sve sačuvali i vratili. Eto, malo i da vas nasmejem.

Dokle ide bezobrazluk vodje, do pre par godina proverenog radikala, koji nije uspeo ni za gradonačelnika da dobije mesto, bez obzira na pomoć američkog genija za proizvodnju istih, pa se ufurao na mala vrata i zgrabio ni vise ni manje premijersko mesto, uzeo super-lepak I odlučio da je Tito ipak bio najpametniji. Volela bih da mogu da komuniciram umesto našeg prestolonaslednika sa svojim “kumom”-da mu došapnem kako me pojedini nazivaju, pa da od miline slušam šta bi mu Princ Charming rekao u nekoj gluvoj sobi. Ovako ostaje i dalje samo strah od sledećeg postupka, i tretiranja ljudi kao da su njegov osobni otirač. Dobro razmislite, stižu nam izbori – ukoliko nećete da se odreknete korišćenja električnih naprava po kući.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

U njeno vreme žene nisu imale pravo da izadje na glasanje, mada sam sigurna da je svaka imala dovoljno jak uticaj na jaču polovinu da glasa kako supruga zapravo želi. Klara je bila pokretač komunističkog pokreta, naravno onog marksovskog, utopističkog. Nije baš mogla znati u kakvo će se zlo pretvoriti.

U njeno vreme žene su izašle na ulice, demonstrirale tražeći kraće radno vreme, platu izjednačenu sa kolegama. Lepo je što su probale, dobile svoj čuveni dan, cvet za svaku od njih jednom godišnje.  Možda grešim, ali ne znam koliko je išta od ovoga zaista doprinelo boljitku statusa žena onda, pa i danas. Izjednačavanje sa muškarcima zapravo nikad nije ni postojalo. Dok su se one borile da rade, zaboravile su kako ih jednako težak rad očekuje i kada se vrate sa posla, za koji nas realno niko ne plaća. Možda su žene trebale da ostanu žene, da muškarcima ostave da rade teške poslove. One srećnije bi uživale u višku slobodnog vremena uz kućnu pomoćnicu, a one manje srećne bar bi završile posao po kući u normalno vreme, i uspele da se odmore malo popodne. O podizanju dece teško je išta reći. Čast izuzecima, uglavnom žene i tu preuzimaju glavnu ulogu, kako bi čim krene nešto naopako čule čuvenu rečenicu – Jel te to majka tako vaspitala?

Klara je bila zagovornik i toga da žena koja je nesrećna u braku treba potražiti sreću izvan istog, zalagala se za pravo na abortus, za ulazak u brak bez čuvanja čednosti. Za njeno vreme hrabro, nema šta. Za današnje – ona koja je srećna u braku ne bi se sa njom složila, koja je nesrećna – snaći će se – ali neće je javno podržati. Uglavnom su svi protiv abortusa – dok se ne desi u njihovoj kući. Devičanstvo je sad već takav kliše, da ga je vreme odavno pregazilo – čak i u njeno bilo je brakova obavijenih tajnama prve bračne noći.

Sve u svemu, šta nam je dobro donela takozvana ženska revolucija? Muškarci i dalje koliko vidim uglavnom brže i lakše dodju do boljeg i plaćenijeg posla, kada dodju kući ručkaju i odmaraju, a kad se prehlade odmah „umiru“. Domaći zadaci, roditeljski sastanci, kuvanje, opremanje za školu i ostale dosadne poslove uglavnom i dalje rade „revolucionarke“.

E pa moje ženice, ja bih taj cvet vrlo rado odbila da mogu da budem prava dama i ostalih 364 dana u godini. Da dodam, ako suprug pozove i goste koje bi trebala služiti, pobeći ću od kuće. Hvala Klaro, samo ne znam za šta?

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 

U poslednjih par godina kao da nema kraja novinarskim mukama. Vredjani, sagovornike uglavnom slušaju umesto da ih pitaju, saterani po ćoškovima gde uglavnom prepisuju „teške“reči poput – suficita, deficita, bruto proizvoda itd. – koje izgleda da ne razumeju ni sami, a da ne pričam o nama običnim smrtnicima – čitaocima – koji bi zaista jednom bukvalno i na delu voleli da vide onu staru:“Pero je ubojitije od mača“.

Ako jedna novinarka dozvoli sebi da unakrsnim ispitivanjem probije barikadu ne prihvatakući da je brutalno saseku – ona tog dana postaje zvezda novinarstva...I toliko o tome! Gde su ostali britki umovi žurnalistike da dovrše započeto? Struka novinara se svela na slušanje i prenošenje tudjih pitanja – onih malo hrabrijih – i uredno prepisivanje, da ne kažem otaljavanje posla.

Gospodo novinari – možda niste obavešteni – vi zapravo postojite da ispred nas – NARODA – pitate one koji rade za NAROD, i slobodno možete pitati sve, čak i u maniru:“Odgovorite mi kao da imam šest godina“, jer Narod jedino tako i razume ko o čemu govori. Novinar treba da bude ala, čiji je posao da se ne plaši da pita, da pritom ne bude prost, da insistira na odgovoru dok god odgovor zvuči kao demagogija. Ono što mi slušamo se svelo isključivo na to. Možete se i raspitati odakle g-dinu Mariću sa Happy-TV-a, ideja da u ime naroda dovodi u studio čuvenu J.K., ili dr. Nadu Macuru, koja u emisiji tipa – pitajte premijera – izgleda kao da mantra ispred ogledala:“ja sam intelektualac – ja sam intelektualac...“ . Verovatno misli da su svi ostali vanzemaljci.

Sve u svemu, ja kao gradjanin nisam zadovoljna kako obavljate svoj posao – generalno – ne mislim da od velikog broja štampe ništa ne valja,  ali nedeljna izdanja su ipak svetla tačka u odnosu na sve ostalo. Trgnite se, probudite se, izadjite iz svoje Nedodjije i posvetite se svom poslu– to je časno zanimanje. Nekada je bilo vrlo cenjeno – nije se jednom dogodilo da novinari za tili čas promene sve što nije dobro u zemlji samo jednim dobrim člankom koji podrazumeva dobar istraživački posao.

Predstavljajte nas časno, vi ste jedini glas koji mi gradjani imamo.

Generalna Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

U našoj zemlji, na brdovitom Balkanu, retko su se dogadjale lepe stvari, bar ne mojoj generaciji. Da li je sudbina, karma, glupost(moj favorit), šta god da jeste – mi mu dodjemo kao kolateralna šteta. Roditeljima poručujem – inspirišite decu da odu odavde, ma koliko teško bilo. U zemlji gde neki Kristijan, stanovnici životinjske farme ili oreolom gluposti obavijeni parovi odvraćaju pažnju priglupom ali velikom broju naših stanovnika, deca nemaju šta da traže. Nećete valjda dozvoliti deci uzrasta 10-17 god., da iskreno zadovoljni uzimaju autogram od kriminalca koji ne ume da sastavi prosto-proširenu rečenicu, koji nema dovoljno inteligencije – tek toliko da ne provodi veći deo života iza rešetaka. Ukoliko ne želite, prosto se pitam kako niste uspeli to da sprečite? Da li obraćate pažnju  na to šta vam deca gledaju, ko im je idol i uzor? Šta ste im rekli – ukoliko niste bili sa njima – kada su doneli kući čuveni autogram i da li ste bili zabrinuti? Dokle je ovo ludilo došlo kada je najvažniji momenat u našem životu pitanje da li će Leo di Kaprio dobiti konačno Oskara? Evo danas odgovora i na ovo veoma „važno“ pitanje, pa možemo mirno nastaviti da živimo kao poslednji slepci. Čujem kako je organizovano da se izadje na ulice ako ga dobije, pa evo imate šansu i razlog da nešto proslavite. Koga briga za matematičare sa medaljama, koje ne pustiše na balkon  i ostale trice i kučine – zbog njih ne treba niko da se sekira. Oni su inteligentni pa će svoje medalje i znanje da unovče negde u inostranstvu – negde gde se više ceni to nego zatvorska i kafanska žgadija. Ali nisu krive TV-kuće, moji dragi sugradjani – krivi ste vi koji ih gledatei dižete im cenu. Šaljući stotine SMS-ova kako bi vaš favorit pobedio, a dobro znate koliko svaki SMS znaći za obolelu decu ili gladan narod. Kad sve ovo napišem, shvatim da i nismo zaslužili ni bolju državu ni bolju vladu, ionako svi živimo u velikom rijalitiju. Da nismo u Matrix-u? Bojim se da će budjenje biti mnogo bolnije nego što je i sam život danas. Smejte se budalama, ne razmišljajte o važnim stvarima i postanite i sami budale – to je vaš moto. Moj moto je onaj pacovski, kad vidiš da brod tone, gledaj da budeš medju  prvima koji će ga napustiti.  

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE