Ne okreci se sine

Imam prijatelja. Ne jednog. imam ih više-ili možda ne znam razliku izmedju dve važne kategorije:prijateljstvo Vs. drugarstvo. Treba na vreme uvideti razliku. Razlika je u pogledu, malim sitnim gestovima koje treba da primetimo. Prijatelj ne skreće pogled i ne obraća pažnju na ostale ljude u prostoriji dok mu se obraćate. Iskreno sluša svaku vašu reč. Toliko iskreno da možete po izrazu lica da primetite da li je tužan zbog vaše nedaće ili je srećan zbog vašeg dobrog raspoloženja. Ne mora ništa ni da komentariše, dovoljno je da nasloni glavu na vaše rame kao da želi da bude deo te tuge ili sreće, i da je upije u sebe. Kod drugara i poznanika primetićete kako odsutno klima glavom (ako ste dovoljno bezobrazni brzim trik pitanjem ustanovićete da li vas uopšte sluša), primetićete da šara pogledom okolo i upada u sred rečenice kao sa daleke planete sa nekim svojim problemom koji naravno veze nema sa temom o kojoj ste do tada razgovarali. Izraz lica mnogo govori za dobrog čitaoca. Morate obratiti pažnju i videti kad vam je prijatelj uznemiren, kad ga nešto tišti, pa polako, smireno kroz par neobaveznih rečenica, uskočiti u srž problema. Prijatelj će vam to dozvoliti, poznanik neće. Iskustvo naravno dolazi sa godinama. U početku ih imate mnogo, stalno ste zajedno i ne možete jedni bez drugih. Vremenom, kao da ih nosi pustinjski vetar, osipaju se poput peska. Sigurno se svima bar jadnom dogodilo da se sretnu sa poznanikom posle dužeg vremena a da ne znaju šta bi ga pitali ili još gore-odakle je/ga poznajem?

Do kraja, ostane uglavnom jedan koji uopšte ne mora biti od onih sa početka. Jedan se toliko obraduje kad vas vidi, tužan je kad krećete nekud. Prosto vam bude smešno, izgleda kao dete kad mu ponekad stavite na znanje da nešto nije uradio kako treba. Možda mu nije pravo, ali brzo shvata, priznaje grešku i nalazi neki glup razlog da što pre bude pored vas. Samo jedan može toliko da se uvuče pod kožu da na svakom mestu, gde god se nadjete u masi ljudi vaš pogled samo njega traži. Ljubav za ljubav, površnost za površnost.

Moj najbolji prijatelj je moj pas.

Poštovana čitalačka publiko i ostali-nedokazni, pismeni ili polupismeni, paranoični...mogla bih ovako do sutra da nabrajam-ne treba sve što pročitaate u novinama ili čujete na televiziji da prihvatate zdravo za gotovo - (odakle ispade ovo "zdravo" kad je već verovatno "gotovo"?)

Ako ćemo pošteno da govorimo, sve je manji broj dnevnih listova koji su zaista to što treba da budu - informativni žurnal. Oni ostali koji su više žuta nego informativna štampa ne zaslužuje ni par minuta vašeg slobodnog vremena. To je za one koji nisu stigli da odgledaju poslednja dešavanja na "Farmi" ili u "Parovima" pa živi nisu dok ne stignu do prve trafike da vide šta je ko i kako je nekom uradio-ugalvnom naudio. Najinteresantnija "faca" ove nedelje ispade izvesni g-din Kristijan Golubović koji je izbačen sa farme. Šteta što nemaju jači katapult da ga odbace bar do Džibutija. Verujte, što manje takvih imamo, biće nam bolje. Vašoj deci će biti bolje.

Ne treba mnogo pažnje pridavati ni političarima bez obzira na "versku" pripadnost. Dovoljno je što iskaču iz svih mogućih kućnih aparata da nas svakodnevno srtresiraju. Svakako ćete na kraju nedelje dobiti neki suma-sumarum u vidu kolumne koju pišu duhovoti i aforizmima skloni novinari, i sigurna sam da sve što budete čuli ili pročitali iz njihovog ugla neće delovati ni zastrašujuće ni potresno. Mnogo ćete lakše svariti takve tekstove nego one sa bombastičnim naslovima i još grdjim komentarima. Mi kao običan živalj nismo u obavezi da ih lansiramo u zvezde, oni su odavno tamo. Više knjiga, druženja sa prijateljima bez komentara o politici-ništa nećete promeniti sem što možete ostati bez istih ako vam se stavovi ne slažu. Nisu toga vredni. Gde god se pojave ili nas blamiraju glupim izjavama ili još glupljim ponašanjem. Na primer, ja danas utrčala u radnju sa maramom na glavi i vidim da me prodavačica čudno gleda. Ne znam da li je pomislila da se vratila ona ludaja iz prijateljske posete, ili misli žena da ću da se samoraznesem zajedno sa njom i dva kupca koji su bili tu. Morala sam prvo uz smireni osmeh da objasnim da sam zaboravila kišobran. Postali smo paranoični i patetični, a nijedno od ova dva nije manje zlo.

Vratite se sebi, svojoj porodici, gledajte emisije o životinjama ili o kuvanju. Dobar film uvek preporučujem ako nije akcioni triler sa primesama horora koji se završava komedijaški. Probudite se. Spavate otvorenih očiju. Generalna

Dok stojim ispred hladne drvene klupe čekajući sudiju da se smesti, neka jeza mi se prikrada uz kičmu. Mada, u zadnje vreme kada osetim takve simptome nisam sigurna da li je u pitanju šesto čulo ili obična prehlada. Počinjem brzo da se oslanjam na sva čula koja posedujem, dok slušam zašto sam ovde i navode iz optužnice.

Kriva sam što uvek želim da saslušam svakoga, bio stariji ili mladji ukoliko mislim da mogu da pomegnem, a ne mogu. Jedino što od starijih slušam istu priču više puta, ali im ne zameram-ko zna šta mene čeka. Trebalo bi ih u stvari odmah preseći, jer niko nikome ne može rešavati probleme. Klimanje glavom sa tužnom facom je otrcano.

Kriva sam što se nikad i nigde ne guram, nego strpljivo čekam ispred bilo kojih vrata da se razidje stampedo, pa ja udjem lagano i polako. Treba se kroz život laktati i gurati-niko to neće uraditi umesto mene.

Kriva sam što nisam očekivala više od sebe same, što nisam završila visoke škole-sa tim bi automatski izbrisala prethodne dve krivice-išla bih kroz život uzdignute glave pa mnogo stvari oko sebe ne bi ni primetila.

Kriva sam za sve loše osobine svoga deteta, mada sam se trudila da ga uobličim najbolje što mogu, kako bi od njega "postao čovek". Loše osobine, uglanom iz prethodno pomenutih tačaka, nasledio je od mene i dobio ih rodjenjem. Morala sam nekako da ih neutrališem ali ih nisam primetila na vreme. Svako ipak najmanje poznaje sebe i sami sebi smo nevidljivi.

Kriva sam za raznorazne fobije koje sam sama sebi nametnula-strah od letenja, liftova, ljudi opasanih bombama...Strah od mediokriteta gde se sve više prepoznajem-nisam umela da se pokrijem staklenim zvonom kako ništa ne bi poljuljalo moj duševni mir.

Kriva sam kad kažem da se najviše brinem za svog psa, obično me svi zbog toga čudno gledaju, a to kažem zato što moj pas ne može da se brine sam o sebi.

Kriva sam za svo skupljeno djubre koje čuvam po džepovima dok ne nadjem kantu, što poletim da pomognem kad neko nosi nešto teže od sebe, zbog loše brige o frizuri i šminki.

Već sam bila kao zombi kad se hladne oči zagledaše u mene sa pitanjem:"Da li se osećate krivom?" Poptuno zanemela i zaledjena samo sam klimnula glavom-kao i uvek do tada-mogla sam bar nešto da slažem ali ne umem. Čekić je lupio i presuda je stigla:"Oslobadjam vas optužnice. Niste krivi. Zapravo ste teški. Teško onima koji su uz vas i oko vas-oni su na robiji i to doživotnoj".

Ispričaću vam bajku koja nije preporučljiva za uzraste ispod šest godina (6+). Jednoga dana, lepa devica šetala neobavezno kroz svoj sokak, kad joj se najednom učini da čuje neke čudne glasove blizu sebe. Glasovi su se javljali u vidu poruka koje su zvučale gotovo poetično:

-Zamisli jednu obalu;

-Tamo osnuješ offshore kompaniju;

-Ne moraš nikoga zapošljavati;

-Ne moraš predavati poreske izveštaje u svom sokaku;

-O predivnim predelima mogu govoriti danima-raj za device;

Ovo šaputanje dolazilo je sa njenog levog ramena, gde sedi dečak u belom-bliži srcu. Kao i svakoj devici, pa i našoj junakinji, srce i duša su na prvom mestu. Avaj, kao i u svakom dobrom jing-jang zapletu, amandman zatraži onaj što sedi na desnom ramenu, obučen u jarko crvenu boju a svojim zracima tuče pravo u MALI mozak:

-To je super ideja;

-Možeš da je koristiš i za smanjenje dobiti (u svom sokaku);

-Veoma je lako;

-Preko nove kompanije sama sebi ispostavljaš fakture;

-Uštediš brdo love za kratko vreme;

Jadna devica već dobija tikove jer shvata da se upliće u nešto što uveliko prevazilazi i srce i dušu. Savest je izgubila negde usput. Pukla je tanka nit kojom je tetka Saveta držala svoje čedo daleko od korporativnih problema, te se otkotrljala nazad u njihov, do skoro, mirni dom. Bez savesti, hramljući malo na desnu nogu, devica je nastavila da traži blagodeti offshore života, idući ka Devičanskim ostrvima.Kada je konačno stigla, svi pravni akti postadoše jasni, vizija se proširila. Sve se skockalo! Ali ona se oseti nekako klonulo, nesrećna što je tako daleko iza sebe ostavila tetku. Brzo se okrenula i odskakutala na levoj nozi kući, presrećna kad je videla da je savest još uvek tamo. Prekor je došao u vidu tetkinog prsta koji pokazuje na gore, ka nebu i jedinom knjigovodji koga treba da poštuje. Pogledala je u nebo i videla kroz oblake kako neki fini čika zadovoljno trlja ruke i upisuje još jedan bod za dečake u belom. Prošlo joj je kroz glavu da možda tripuje od sreće što je konačno kod kuće.

Ako vam bajka zvuči zlurado,kao ona stara-da komšiji crkne krava-nije zato napisana. Namenjena je ekonomskim magovima koji olako utrčavaju u ovo vilino kolo, kao i onima koji bi iz njega da uteknu ali PRC (ovo nije reklama za kineske proizvode).

Svako veče pred spavanje izmantram sama sebi sugestiju tipa: nemoj čim ustaneš da čitaš novine, nemoj odmah paliti televizor-ništa dobro od toga neće da se desi. Onda ustanem i kao programirani R2-D2 skuvam omiljeni mi napitak i kao omadjijana sedam za računar da pregledam sve BOMBA-stične naslove, pa potom uključim televizor ne bi li neko od analitičara elaborirao iste. U ubedjenju sam da smo globalno robotizovani i isprogramirani bar do 2025.god., ukoliko naša planeta do tad ne prestane da postoji.

Možda ipak nisu svi robotizovani. Sigurno je svako od nas bar na filmu (teško uživo), gledao fino obučene čike koji svalo jutro ulaze u "Rotary" ili neki drugi omiljeni im klub, pa sednu ispred kamina i uz tompus uzimaju svoju jutarnju dozu informacija. U pozadini ponizno stoji rob, uglavnom afro-američkog porekla, ali njega niko ne primećuje. Svi bi tog trenutka poželeli da budu tamo i da žive tako. Osvestite se, jako mali krug ljudi u velikim metropolama stvarno tako živi. Jedino što je u glavi lakše poistovetiti se sa njima nego sa stanovnicima recimo Peckam-a. Avaj, i Peckam je Evropa, a mi još uvek nismo. Da se vratim na početak, ne verujem da u zapadnoj Evropi baš svi ujutru prvo grabe novine i daljinske upravljače ne bi li čuli šta se oko njih dogadja sem u slučajevima 11.septembra 2001., i 13.novembra 2015.god. Mi kao da smo upleteni u neku čudnu virtualnu stvarnost. Počela je po glavi da mi se mota misao kako možda već odavno živimo u "Matrix"-u a da toga nismo ni svesni. Ovde ne govorim o Evropi već samo o Balkanu. Toliko polemike oko ulaska u EU- da ne kažem prišljamčivanja-kao da nismo oduvek u njoj. Neki drugi koji su odavno u tom kolu sreće, već bi dali mnogo više od 10 baniki da izadju-snažniji, sa jačim valutama, naravno.

Nas jadnike privlače i povlače kao figurice u igrokazu zvanom "bolji život". Dok je nama najbitnije opstati uopšte, njima je veći problem iznaći vremena za trošenje teško stečenog novca. I to je to-nas zapravo ubija višak slobodnog vremena. Za one koji su pažljivo čitali ovaj tekst, potpuno je jasno da u ovom igrokazu Evropa predstavlja mudrog Dedala, a mi brzopletog i nadobudnog Ikara. Iz mitova može mnogo da se nauči. Kako bi stranci rekli:"Be careful what you wish for". (Dalje)

"Zapratila" i ja jednu društvenu mrežu, da ne budem izvan baš svih "kulturnih" dogadjanja. U to ime sam umesto Facebook-a odabrala Twitter. Činilo mi se da je ova prva više za privatno druženje, a ja takva druženja praktikujem isključivo u svoja četiri zida, po onoj staroj- oči u oči. Odabrah Twitter da se priključim ljudima čije teme bi mogle biti meni lično interesantne, eventualno da dobijem inspiraciju za neke nove škrabotine. Kad ja tamo, a ono...medjutim.

Po mom skromnom mišljenju, ceo sistem funkcioniše kad prepev iz čuvene pesme Pink Floyd-a "Another Brick in the Wall". Možete, naravno, učestvovati u razgovoru-bolje reći razgovarati sami sa sobom-jer vam niko od dotičnih "sagovornika" neće odgovoriti. Vrlo su škrti kada treba da daju malo srce onima koji nisu u samom jezgru dešavanja, ili bar u krugu "dvojke". Sa druge strane svakodnevno putem mail-a dobijate sugestije tipa: kako da se bolje socijallizujete, kako da doprete do istomošljenika, kako da potražite prijatelje...Ponavljam, NE TRAŽIM PRIJATELJE IMAM IH DOVOLJNO. Moram da izdvojim, već drugi put u mojim tekstovima, g-dju Isidoru Bjelicu. Ona u svoj svojoj nedaći nadje vremena i živaca da odgovori baš svakome. I čuvenim VIP-ovcama i kozama, kao i nama sitnoj boraniji. Boranija ili buranija nikad nisam sigurna šta je ispravno.

Sve u svemu, ostaću još malo prisutna. Neki komentari nekih dragih ljudi me zasmejavaju, ali ne previše. Eto ne moram da brinem da ću dobiti bore oko usana i očiju pre vremena, za facelifting para nema. Barem ću još malo da iritiram svojim komentarima njihove preuzvišenosti.  Da mogu da im budem kuma, zvali bi se Walling. Može i bez duplog W. I bez dva L. 

Na naslovnim stranama vidjenijih časopisa kod nas a i u svetu, najviše stranica je posvećeno njenom veličanstvu - dijeti. Jedite povrće sa vlaknima, ne nikako ništa belo (stvarno mislim na belo brašno i šećer, u protivnom bi ih podržala). Onda se naježim kad na prvoj strani dnevnih novina pročitam o broju gladne dece u Srbiji. Kako bi tu mogao da se pronadje neki kompromis? Na primer da svi oni koji mogu dooobro na napune svoje frižidrere, a ne žele da sidju sa pravog puta, napune stomake gladnima. Bilo bi to dobro i za jedne i za druge. Drugima ne smeta hrana sa puno masti, proteina i ugljenih hidrata, naprotiv-željni su je. Slatkiše verovatno vide samo o praznicima, kada svi nešto dele. Šta sa preostalih sitnih tri-stotinak dana u godini?

Ništa bolje nije ni u bolnicama. Ne želim da povredim nikoga kome je draga osoba hospitalizovana. U zavisnosti od bolesti podelila bi bolesnike na one koji zaista moraju da paze na ishranu, i na manje problematične koji moraju tamo da provedu par dani zarad nekih ispitivanja. Mišljenja sam da uglavnom svi jedu istu hranu. Rodbina mora dobro da zapne, da kupuje okolo ili donosi šerpice od kuće kao da se nalaze u crno-belom filmu iz 1946.god. Verovatno dodju u situaciju da pomisle kako će bolesnik da "umre" od gladi.

Kad bi svi oni koji imaju a ne haju, dali po malo onima što nemaju-kojih je sve više, sigurno bi se mnogo bolje osećali i jedni i drugi.

Ali to je već utopija, u kojoj bi se verovatno utopili.  (Dalje)

Ako mislite da vas je neka nebeska sila spustila, nekako slučajno, tamo gde ne osećate kao da baš tu pripadate, da li je to greh? Mudro bih prećutala o kome je reč... Uh, već ste ukapirali... Bravo! Kada se uputim u redovnu kupovinu dnevnih namirnica, uhvatim sebe kako kao Lauda letim izmedju rafova u potražnji najnovijih "akcija". Grabim se za sve moguće kartice i kupone za jeftiniju kupovinu. Onda dodjem kući kad poharam i zelenu pijacu pa shvatim koliki sam idiot. Onda sutra radim istu stvar.

U šoping centrima se ne snalazim. Dodjem, retko do duše, na nagovor mame i sestre, koje još uvek gaje nadu da će me videti u "Chanel"-ovom kostimu. Ja najsretnija u kineskoj radnji ili na buvljaku. Sad su već ubedjene da su me sigurno zamenili u bolnici. Ako se ponekad desi da imam viška novca, prvo obilazim knjižare pa tek onda kozmetičke ili frizerske salone. Naravno ako kusura uopšte ostane. Opšte mišljenje koje vlada u mojoj porodici je da nisam baš sva svoja.Kukam naglas kada vidim da neko seče stogodišnje drveće, ako bih dobila sedmicu na Loto-u, veći deo bih podelila beskućnicima i gladnima. Ne volim menjanje imena ulica i trgova. Kakvo god je ime prethodno tu bilo, to je deo naše istorije, kakve-takve, naša je.Malo me teši što sam rodjena i živim u Zemunu. Iako ozloglašen zbog tamo nekih dodjoša, nekako se osećam kao da živim u Firenci koja uspešno odoleva čarima velikog Rima. Imamo i našu Veneciju. Dobro je što sam ovo napisala. Trenutno nemam onaj ružni osećaj sa početka teksta. Bar ne danas.

Dodjoh na ideju da napišem nešto-vrstu protestnog pisma- za sadašnje nakrivo nasadjene i posadjene naraštaje, kao i za buduce koji prosto sprintaju ka jos dekadentnijoj-degenerativnojoj varijanti. Žalosno, ali u najvećem broju slučajeva roditelji nemaju prostora za vodeću rolu, obzirom na tugu čemer i jad koji ih hvata od matematičko-fizičkih formula kako da nahrane i obuku prethodno pomenute. Za to im zaista treba minimum jedan,a "srećnicima" i dva posla, kako bi vaser-vaga bila u nekoj vrsti labilne ravni od prvog do drugog (prvog) u mesecu.

Elem, ideja za ovaj tekst je proizašla nakom mog dolaska sa sajma knjiga, po mom mišljenju, nikad tužnijeg. Mada ga posećujem godinama, nikad mi nije uspelo da kupim delo za koje se tvrdi da je naprodavanije. Mislila sam da se prosto moji afiniteti ne poklapaju sa afinitetima široke populacije.

Ovaj put me je ta istina zaista obradovala. Najprodavanija knjiga-odabrani blogovi-autora Zoranaah-eh - izvinjavam se jer ne umem da iskoristim padeže. Čudom se čudim kako onoliko devojaka grabi knjigu od 2000 - 1 RSD, jer verujem da sve napisano ionako već znaju, možda bolje i od autorke. Žao mi je sto nisam radila na njihovom štandu (hahaha, pa ja ne radim uopšte), zato što bih pored pink knjižice postavila kutiju u istom tonu na kojoj bi pisalo:"Ukoliko ne možete sebi da priuštite knjigu, priložite donaciju za napustenu decu, koliko možete". Možda bi bar kod nekih dvadeset odsto posetilaca izazvala grižu savesti ako nista drugo.

Verovatno su i gosti ovogodišnjeg sajma bili oduševljeni ovakvom pomamom, pa nikada više nece ni poželeti da gostuju. Ako bude tako, ja ih u tome podržavam. U zemlji gde je najprodavanija ideja kako ne treba da razmišljate o životu, samo želim da pošaljem veliki pozdrav g-dji Isidori Bjelici, koja u svojoj trenutnoj nesreći bar nije morala prisustvovati ovakvoj blamaži. Velika je, čak i u svojoj bolesti.  (Dalje)

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.