Ne okreci se sine

Svanuo još jedan dan.  Mnogi će reći – samo nek je prošao ponedeljak.  Neko ustaje žurno da stigne na posao i „pobaca“ decu gde već treba, neko samo do obližnje radnje ili prve komšinice na kafu, neko  ne može više nigde...Ima li ko recept za dobrovoljno ispadanje iz šina i dosadne svakodnevnice? Ako ima, molim javite se.  Ne shvatam kako i kada životu uspe da nas ukalupi i uvuče u ovako idiotski auto-put na kome je jedina razlika u modelu automobila ili u predjenoj kilometraži. Možda se zapravo bojimo da napravimo neki skok kojim bi razbili sve tabue o tome kako treba i kako se sme. Možda i sami sebe iznenadimo tim postupkom, dešava se -  ne dočekamo se na sve četiri. Možda pak napravimo potpuni preokret te nam život ode u sasvim drugom pravvcu. Stoji da je to generalno skok samo do suprotne kolovozne trake – ali probajte, možda se isplati. Dobro, malo ćemo više pući na putarinu, ali koliko puta smo platili i suviše ne čineći ništa? Najgora stvar koja se može bilo kome dogoditi (mentalno), upravo je ulazak u nepreglednu kolonu sivila, jednoumlja i apatije. Ako ste se prepoznali ne tugujte – tu nas ima najviše. Postali smo ono čega sam se bar ja uvek najviše plašila – tegleća marva, solidno upregnuta, bez mogućnosti gledanja levo-desno. Gledati samo napred u nekim boljim uslovima i nekim telećim mozgovima možda zvuči dobro. To i jeste najboljii mamac za pecanje glupih riba. Ja se često okrećem iza sebe, mnogi misle da sam u raskoraku sa velikom većinom. Draži mi je svaki moj raskorak od svih kolona zatupljenih – ako baš hoćete i porobljenih koji toga nisu ni svesni. Ukoliko delite mišljenje da smo rodjeni da se odužimo na neki načim svima koji su tome doprineli i da ispunimo sve njihove zahteve i očekivanja, pa da provodimo dane ušuškani pod staklenim zvonom, ja sam protiv. I to staklo  sa vremena na vreme morate  otklopiti ne bi li ušlo malo svežeg vazduha, a to nije nikakav greh – naprotiv. Ako ne znate kako da se otrgnete iz ovako strogo kontrolisanih misli i osećanja, možete ovako kao ja – da sve što imate ispljunete po papiru – on bar trpi stvarno svašta. Verovatno je najizdržljiviji materijal na svetu.  Bar jedan dan ćete se osećati drugačije. Nema veze koliko ljudi to čita. Neka pročita samo jedan – možda će ispričati nekom drugom, i u trenu možete pokrenuti lančanu reakciju o kakvoj niste ni sanjali a da za nju nikad i ne saznate.  Bitno je da razmišljate svojom glavom, i da se nadate da će i drugi početi da koriste sivu masu onako kako žele, ne kako im se kaže.

 

 

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Prodje još jedna godina. Po čemu ćete je pamtiti? Jedine lepe trenutke, a verujem i većina od vas, provela sam sama sa sobom i najužim krugom - začaranim - porodice i prijatelja. Sve izvan tog kruga (sem blistavih sportskih momenata) je bilo gorko i teško za svariti. Još uvek najteži utisak ostavljaju slike izbeglica - samo što više nisam sigurna da li da pomažem ili da se od njih sklanjam - što zavisi od toga koliko na svakog od nas utiču mediji. Generalno nisu u malom broju slučajeva pomogli da se mnogima odmogne. Onda dolazi na red večno pitanje od pamtiveka do dan-danas isto:Zašto ovoliki narod, i u čije ime ratuje? Istorijski gledano, religija uvek nekako beše jedan od glavnih razloga mnogih ratnih patnji. Nisam previše načitana što se biblije tiče, ali deset zapovesti znam, i toga se pridržavam. Problem je izgleda u tome što dve trećine populacije verovatno napamet zna iste zapovesti ali ih se pridržava samo kada im je od koristi. Upravo najviše takvih vernika je u najvećem broju nedeljom u crkvi. Jedno vreme sam i ja išla, pa pošto je ovo mala varoš i sve se zna, gledajući ko dolazi, ja sam odustala. Ne želim da budem u tom društvu. Ispada da crkvu trenutno posećuju najviše oni koji imaju mnogo da okaju. Od šeste zapovesti pa naniže, mogli bi da se upišu u svaku. Definitivno se najviše zlorabi deseta, jer očigledno mnogima nije po volji kako su preraspodeljeni razni prirodni resursi - veoma dragoceni - u vidu nafte, zlata, dijamanata, prirodnog gasa itd. Nekada davno je postojalo nešto što se zvalo robno-novčana razmena. Izgleda da su svi rešili da zanemare taj termin, pa da po sistemu - ko je jači njegovo je - dolaze na tudje, ruše, otimaju i ubijaju. Može se slobodno reći da Cezarova čuvena:"Veni, vidi, vici" postaje najomiljenija fraza, čak je danas popularnija nego u njegovo vreme. Istorija se stalno ponavlja, tužno je samo što niko iz nje ne sagledava količinu loših posledica. Došli divlji, oterali pitome. Bliski istok gori, Afrika zbog bolesti  i gladi ostade - kao i uvek - negde tamo, gde se nikoga ne tiče, Australijanci i Novozelandjani mogu slobodno da pevaju: "Ma boli me uvo za sve, ja imam svoje sne", Ameri i Rusi odmeravaju snage i dogovaraju se šta će kome i zbog čega. A mi Evropejci, satkani od najstarijih civilizacija, kako se u celoj zbrci ponašamo? Potpuno necivilizovano, naravno. Dižemo zidove, ogradjujemo se žicama kao u stara dobra vremena. Veliki utrošak novca, resursa i radne snage koji neće rešiti nijedan problem. Kad smo se već dotakli religije, ja mislim da je najrealnija ona staroegipatska  - par pitanja kada dodje vreme da idete u raj ili pakao. Ima ih više, ali sigurno je najvažnije:"Koliko si voleo ljude?" Na ovo pitanje mnogi bi se mogli lako izvući, da nije sledećeg:"Koliko su ljudi voleli tebe?" Tu su verovatno mnogi pali na ispitu, kako su padali onda tako padaju i danas. Ne treba se mnogo opterećivati ovako teškim pitanima, dovoljno je teško i bez toga. Najvažnije je ono što vam je u glavi i u grudima. Ako taj mehanizam dobro funkcioniše, biće sve u redu. Kad jednom odemo da nas se prisećaju sa osmehom na usnama, to je velika stvar. Generalna

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 (Dalje)

Svaki korak koji napravimo ostavlja trag. Naši tragovi su kao otisci prstiju - jedinstveni. Mogu da se shvate kao stameni i čvrsti, nevidljivi i nesigurni,vojmički žestoki ili baletski lagani - može se nabrajati u nedogled. Svako od nas sigurno zna kakav trag iza sebe ostavlja. Kvantitativno, ostavljamo ih mnogo i svukuda. Kvalitativno - teško da iko razmišlja o toj varijanti. Ona je upravo najvažnija. Koliko ste puta pomislili kako ćete od sutra okrenuti novi list, pa da sve što ste do tada uradili nije bitno? Naši tragovi nisu loš domaći zadatak koji se može obrisati jednim potezom gumice. Hteli mi to ili ne, naši tragovi prate nas zauvek. Zavidim onima koji su zadovoljni svakim svojim korakom koji su napravili. Ako se mi s vremena na vreme okrenemo da pogledamo šta ostaje iza, sigurno postoji još neko ko pomno prati naše korake. Oni ne treba da vas brinu. To znači da im značite. Posmatrajte i vi one sa kojima idete bilo kuda - na posao, u šetnju, na kafu... Da li koračaju ubrzano do vas, ili im se noge vuku kao da nose bukagije na robiji. Iza načina nečijeg hodanja može vam se otvoriti čitav novi svet, ako ste voljni da počnete da se bavite proučavanjem tragova. Ljudi koji se nikad ne osvrnu da pogledaju svoje a još manje tudje korake možemo staviti u isti koš: nadobudni, sebični, iracionalni ili previše racionalni, narcisoidni pa čak i skloni ezoteriji - platiće nekom šarlatanu da im pročita koji je njihov sledeći korak. Ne treba nam niko da bi u našim tragovima prepoznali šta smo dobro ili loše uradili - ostaju urezani u sećanja. Zovu se tragovi u duši. U glavi svakoga od nas postoji hard disk koji uredno i bez emocija beleži sve što radimo i šta nam rade. Podatke ne možete obrisati ni restartovati. Proći će dve, pet, deset godina i onda će kao grom iz vedra neba neka smešna sitnica da vas podseti na deo prošlosti za koji ste mislili da je završen, pa će da vam uploud-uje sve što ste tako uredno počistili pod tepih. Nema razloga da se sami pred sobom stidite - sigurno i sasvim mala deca znaju razliku izmedju dobrog i lošeg - sve drugo je stvar izbora. Ako ste u nekom trenutku i izabrali pogrešno, nikako taj trag nemojte brisati. Pamtite ga i sećajte se posledica. Pametnima je i jedan pogrešan korak dovoljan. Zato i postoji izreka:"Blago ludima". Nemojte mnogo mladjima stalno popovati o njihovim budućim koracima, padaće i ustajati kao i svi ostali. To što klimaju glavom ne znači da vas čuju, a još manje da vam veruju. A u eri opšte globalizacije i takozvanog tagovanja, svakako se dosta o svima i čuje i zna. Zato je onaj hard disk u glavi dobra stvar. On je samo vaš, i samo vi možete da udjete u njega i prebrišete prašinu sa svojih tragova. Ulazite u taj lavirint na svoju odgovornost, ali pronaći ćete put do sebe i biće vam bolje. Prošlost ne možete da obrišete, ali možete sa njom da raščistite račune - tako se počinje iznova. I ne treba previše da se rukovodite izrekama da je veličina u praštanju, ko vas kamenom vi njega još većim (hlebom), ima sve više ljudi koji to ne zaslužuju. Oni koji prate vaše tragove sigurno će vas pronaći - to je jednostavno sudbina.Generalna