Ne okreci se sine

U našoj zemlji, na brdovitom Balkanu, retko su se dogadjale lepe stvari, bar ne mojoj generaciji. Da li je sudbina, karma, glupost(moj favorit), šta god da jeste – mi mu dodjemo kao kolateralna šteta. Roditeljima poručujem – inspirišite decu da odu odavde, ma koliko teško bilo. U zemlji gde neki Kristijan, stanovnici životinjske farme ili oreolom gluposti obavijeni parovi odvraćaju pažnju priglupom ali velikom broju naših stanovnika, deca nemaju šta da traže. Nećete valjda dozvoliti deci uzrasta 10-17 god., da iskreno zadovoljni uzimaju autogram od kriminalca koji ne ume da sastavi prosto-proširenu rečenicu, koji nema dovoljno inteligencije – tek toliko da ne provodi veći deo života iza rešetaka. Ukoliko ne želite, prosto se pitam kako niste uspeli to da sprečite? Da li obraćate pažnju  na to šta vam deca gledaju, ko im je idol i uzor? Šta ste im rekli – ukoliko niste bili sa njima – kada su doneli kući čuveni autogram i da li ste bili zabrinuti? Dokle je ovo ludilo došlo kada je najvažniji momenat u našem životu pitanje da li će Leo di Kaprio dobiti konačno Oskara? Evo danas odgovora i na ovo veoma „važno“ pitanje, pa možemo mirno nastaviti da živimo kao poslednji slepci. Čujem kako je organizovano da se izadje na ulice ako ga dobije, pa evo imate šansu i razlog da nešto proslavite. Koga briga za matematičare sa medaljama, koje ne pustiše na balkon  i ostale trice i kučine – zbog njih ne treba niko da se sekira. Oni su inteligentni pa će svoje medalje i znanje da unovče negde u inostranstvu – negde gde se više ceni to nego zatvorska i kafanska žgadija. Ali nisu krive TV-kuće, moji dragi sugradjani – krivi ste vi koji ih gledatei dižete im cenu. Šaljući stotine SMS-ova kako bi vaš favorit pobedio, a dobro znate koliko svaki SMS znaći za obolelu decu ili gladan narod. Kad sve ovo napišem, shvatim da i nismo zaslužili ni bolju državu ni bolju vladu, ionako svi živimo u velikom rijalitiju. Da nismo u Matrix-u? Bojim se da će budjenje biti mnogo bolnije nego što je i sam život danas. Smejte se budalama, ne razmišljajte o važnim stvarima i postanite i sami budale – to je vaš moto. Moj moto je onaj pacovski, kad vidiš da brod tone, gledaj da budeš medju  prvima koji će ga napustiti.  

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ne sećam se kako je počelo. Samo sam osetila da sam kao utamničena u malom klaustrofobičnom prostotoru. Teško pokrećem ruke i noge. Pokušavam da otvorim oči, ali me neka tamna voda ometa u tome. U momentu shvatam da se očajnički koprcam na nekom dnu, mora ili okeana – dosta duboko, obzirom na to koliko je tame svuda okolo.  Najgori osećaj u životu, kad imate utisak da ste napravili korak napred, a odmah potom i dva nazad. Kao da vas neka nevidljiva sila vuče još dublje u mrak. Srce mi ubrzano lupa, okrećem se i opipavam rukama ne bi li se za nešto uhvatila. Ne mogu da pronadjem ništa. Potom se primirim. Pritajim se kako bi uzela dubok udah i razmislila na koju ću stranu, ali udasi postaju sve redji i sve je manje kiseonika. Ako je i za noćnu moru, previše je . Presabiram misli razmišljajući kako je moguće da u tolikoj vodenoj masi ima tako malo prostora. Svetla nigde na vidiku. Momenat kad se već mirite sa sudbinom da se verovatno nećete izvući je presudan. Skupljam zadnje atome snage i pružam se na sve strane praveći male pokrete – koliko mi prostor dozvoljava, i čini mi se da sa svakim zamahom dobijam više vazduha. To je jedino što me goni da i dalje pokušavam. Više batrganje nego plivanje. Od silnih zamaha dobijam modrice po glavi, ali ne obraćam pažnju na bol. Pogled je usmeren ka jednoj maloj tački koja se pojavila negde iz tmine. Bez obzira na bol i umor, ta tačka postaje moj jedini cilj. Dišem kratko, štedim vazduh i pravim pokrete koji liče na sve drugo sem na plivanje, ali svetlost se povećava. Osećam dno kako mi grebe kožu, udaram o njega svim snagama kojima raspolažem. Vazduha više nemam, ali glava je skoro na površini. Izranjam vrlo naglo, udišem vazduh koliko god mogu uz neizdrživ bol. Ali taj bol nekako mi je bio sladak, bez obzira što od vrištim i plačem u isto vreme.  Svaki naredni udah je boleo sve manje. Spašena sam. Uletela sam u nečije sigurne ruke koje me za tili čas ugrejaše i umiriše. Od umora sam trenutno i zaspala. Dolazak na svet nije težak samo za majke, i ja sam se dobro namučila. Ali vredelo je, lepa je svetlost na koju izadjoh. Nadam se da ću na toj obali ostati sigurna.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Stvarno mrzim samu sebe što ustajem rano. Vikend, sav normalan pošten narod spava. Pod „poštenim“ narodom ubrajam sebe i sebi slične koji nisu u radnom odnosu.  Pod „nepoštenim“ uračunavam one koji rade sve dane u nedelji, sve vikende i praznike  za 200-tinak evra, pa samim tim obaraju imunitet i sebi a i drugima koji ne žele da za skotove rade u beskraj i u bescenje. Elem, udaljih se od teme, a ona je bila rano ustajanje – koje mi se juče učinilo kobnim. Obzirom da i moj narod u kući u to doba uredno spava, nemam šta nego da skuvam omiljeni napitak i upalim komp da vidim šta je novo. U novinama ništa specijano – na šta već nismo navikli. Udjem na twitter da pogledam neke lepe slike iz nekih normalnih zemalja, i tu načinim onu kobnu grešku. Strane novine koje pratim objavljuju vest o pogibiji naših gradjana koji su bili taoci u Libiji od novembra meseca.  Potpuno šokirana, iz razloga što su u retkim momentima kada su ih i pominjali, naši rukovodioci ubedjivali narod da imaju pouzdane izvore da su ti ljudi dobro i na sigurnom. Koliko neko može biti siguran kada je nečiji taoc. Naravno kad se svi uključiše i počeše da traže odgovore od naših vidjenijih listova i novinara, ništa – njente – nada – svi ćute. Nisam razumela zašto ćute, kad već ionako pola grada sve zna, ne uključujući penzinere kojii verovatno ne koriste društvvene mreže već se oslanjaju isključivo na TV-prijemnike i dnevnu štampu.  Da zlo bude veće, pojavi se i tvit – ne mogu tvrditi da je informacija tačna - da je za naše gradjane tražen otkup u novcu. Obzirom da poklonismo neki „sitan“ novac Bosni, pa izbeglicama iz Sirije, ne vidim u čemu je bio problem da se da neki dinar i za dva života srpskih otetih gradjana. Ne znam šta bih rekla, objava je stigla negde možda oko podne, traže se krivci u svima samo ne u nama. Zbog ovakvih stvari u normalanim državama padaju ostavke gospodo i gospodje. Čime će utešiti članove njihovih porodica? Nekim ordenom časti što padoše za svoju zemlju? Da oni mogu da govore, mislim da bi ih odbili. Oni na žalost neće više ništa reći, o njihovim mesecima zarobljeništva i strahu koji su svakodnevno preživljavali ne smem ni da mislim. I ne mogu da zamislim, to može da zna samo neko ko je doživeo takvu vrstu pakla. A koji krug pakla bi trebao da bude rezervisan za nebrigu o ovim ljudima – ako se dobro sećam, deveti krug je rezervisan za izdajnike – a mi smo ih izdali. Danas nema ni proglašenja Dana žalosti, možda će se setiti od nedelje, kad se presaberu. I to je vrsta poštovanja, od kojeg su ovde svi definitivno operisani.

 (Dalje)

Odavno je prošlo vreme kada je od Vas moglo toliko toga da se nauči, ali nikad nije kasno . Uraditi nešto toliko veličanstveno za svoju zemlju i narod, prerušena u mušku odeću jer drugačike nije bilo dozvoljeno. To danas nažalost može da se vidi samo na filmu.  Tužno je što uz svo veličanje Vašeg podviga i često pojavljivanje u emisijama dokumentarnog tipa, retko ko bi danas i pomislio da uradi nešto slično. Čak i kada se zbog zadobijenih rana otkrilo da ste „samo“ žena, ostali ste u prvim redovima zato što Vaš postupak jednostavno nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.  U prvom trenutku je sigurno bilo šokantno, ali odmah potom izazivalo je samo divljenje i (straho)poštovanje. Pišem ovo jer smatram da ste Vi zajedno sa Florom Sanders verovaatno najjači establišment koji je ova država ikad imala. Pišem ovo i zbog toga što žalim kad ne vidjam više žene takvog kova. Uvek sam mislila da bi naša planeta bila mnogo bolje mesto za život kada bi upravo žene rukovodile u najvažnijim segmentima. Višak testosterona uglavnom nikada nije doneo ništa dobro.  Suptilnost je verovatno najjače oružje kojim samo žene znaju da upravljaju. Sa tom osobinom bi mogle da naprave čudo. Čudo koje ste Vi napravili teško da danas može neko da ponovi, ali nama su danas i mala čuda dovoljna. Ona iz kojih jednoga dana može da se izrodi nešto grandiozno. Ako i gledate odozgo, ne verujem da odobravate način na koji su žene danas odlučile da žive. Prepustile su kormila muškarcima, a sigurna sam da bi u velikom broju mnoge mogle da stanu ispred svakog od njih i da bi imale mnogo pitanja i spreman odgovor na svaku provokaciju. Da li je za to potrebno da se pretvaraju da su muškarci? Sigurno ne treba. Potrebno je da imaju stav i da su odlučne. Vrlo prosto i veoma dostižno. Hvala Vam za sve što uradiste za života.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Nema rane u našem narodu poznatije pod nazivom „ljuta rana“, kao što je Kosovo.  Volela bih kada bi neko od napredne inteligencije mogao da mi pojasni kada su problemi zapravo počeli? Da li odlazim mnogo u prošlost kada kažem da je počelo 1389.god., kad je Kosovo i svo njegovo blago bilo u nadležnosti  Vuka Brankovića, zeta Kneza Lazara – potpuno neopravdano i u narodnoj pesmi i u filmu Zdravka Šotre proglašenog za veleizdajnika? Naša posla, izdajnik čovek koji je najviše ugrozio turske linije, najkasnije od svih „pristao“ da postane turski vazal a pritom se nikada nije pojavio ni na jednom zboru kada je bio pozvan,  niti je ikad poslao svoju vojsku kada je bio pritiskan. Zato je i okončao u tamnici gde je i ubijen. Nije tek tako despot Stefan Lazarević postavio njegovog sina Djuradja za naslednika. Rudnike srebra koji su verovatno bili veliki povod zavrzlame na Kosovu niko više ne spominje. Da se vratimo u noviju istoriju. Pred slom turske vladavide u brojnim borbama, kada bi dolazilo do turske odmezde, Srbi su bežali a Turci iseljene oblasti naseljavali Albancima. Da li smo ga izgubili posle nekoliko većih ili manjih ustanaka i ponovnih odmazdi u I ili II svetskom ratu? Verovatno samo pripadnici OZNE i drugih tajnih službi znaju šta se dešavalo dok se konačno Treća prizrenska liga nije slomila, a veći deo pripadnika pobegao u Ameriku gde njihovi potomci uredno i danas lobiraju kod tamošnjih kongresmena. Šezdesetih se sve smirilo – prividno, dok je Tito bio živ. Posle njega, totalni slom, haos i podrška velike većine evropskih zemalja Albancima koji su do te mere zadojeni mržnjom da ruše i pale srpske manastire – spomenike prohujalih vremena. Da li je izgubljeno u bombardovanju 1999.god., pa da mirne duše okrivimo Miloševića? Ako sednete i razmislite bistrog mozga, pitajte se zašto Kosovo, dok je bilo u sastavu Jugoslavije, nije mnogo više naseljavano Srbima. Posla je sigurno bilo, radilo se, gradilo, bilo bi i stanova i mesta za mnoge koji bi otišli trbuhom za kruhom kada im se obeća posao i sigurnost. Kako i zašto se to tada nije radilo – to je pitanje za mnoge analitičare, jer ja nisam nikakav ekspert. Pišem ovo isključivo kao zbunjeni gradjanin – kao što su i dan danas u našoj državi i dalje generalno ljudi zbunjeni.  Volela bih kada bi neko od cenjenih akademika u bilo kojoj formi mogao da objasni ovom narodu kako je uopšte došlo do toga da se protivno volji istog, uzme nešto što  je odvajkada bilo naše. Gde smo pogrešili, ako već ne možemo ovo da ispravimo, nije loše imati znanje koje će pomoći budućim generacijama da ne naprave istu grešku.

Generalna Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Za početak ove godine verovatno je svima već svega preko glave iako nije ni počela. Stiče se utisak da jedva čekamo sledeće Novogodišnje i Božićne praznike jer u tih nekoliko dana namerno zaboravimo šta se dešavalo, a nikako ne želimo da mislimo o tome šta će se tek dešavati. Silne pare koje smo uložili isključivo u sebe i svoje stomake već u prvom mesecu silno želimo nazad i pitamo se šta nam je to trebalo, iako ćemo dogodine učiniti isto.Božićno pečenje sa šifrom - „valja se“- nikom ne donosi neko opšte dobro, sem stomačnih tegoba, skakanje holesterola, pritiska i ostalih neželjenih stanja izazvana velikim unošenjem alkohola i drugih supstanci. I ako niste od onih srećnijih koji su negde odzujali da ih služe pa bar znaju gde im je novac, prosečna srpska domaćica je pored spremanja svih djakonija i služenja ostalih članova porodice verovatno utonula u san pre ponoći – sanjajući Pepeljugu. Isto tako prosečna srpska domaćica nikad nije upoznala princa, a ako ga je nekad negde i srela, sa dvoje do troje dece i siguricom unutar svog zamka  - samo će tužno konstatovati da je dobrano zakasnio. Da završimo sa praznicima i slavama, kad se naveče umorni prospete po krevetu illi omiljenoj fotelji, probate da se opustite uz TV-prijemnike, tek tamo nećete naći ništa pametno. Uz plaćanje raznim kućama za programe uleti taksa javnog servisa koji vam u znak zahvalnosti za prihvatanje iste,  servira Grand paradu u celofanu. Ne kažem ništa loše – voditeljke lepe, stajling deluje skupo i svetski, odabir pevača solidniji od drugih – i u tome je kvaka – zašto da budu kao drugi? Da li postoji uopšte televizija sa nacionalnom frekvencijom koja nije kao sve ostale? Hleba i igara daju u udarnom terminu od 20h – 23h., a dobar film ili seriju tek iza toga, pa ko može da izdrži nek čeka. Izgleda oni ipak znaju koliko naroda je bez posla i ne mora nužno rano ustajati, pa su opušteni. Kako mi nedostaje stara dobra BK-televizija. Moram ipak da izdvojim RTV1 koji u udarnom terminu svako veče trenutno emituje „Downton Abbey“, osvežavajuću, umirujuću i otmenu englesku seriju – njima vredi plaćati taksu, B-92 se takodje još drži. RTS još lobira sa Šojićima i ostalim budaletinama kojih oko sebe ionako imamo previše. Dok dlanom o dlan, eto februara sa početkom predizborne kampanje koja još nije počela i totalni šok: u gostima kod g-dina Marića čije emisije generalno gledam, iskoči premijer – kao da ga nema na svim ostalim kanlima – da bi mu pitanja postavljali niko drugi do Jelena Karleuša i INTELEKTUALAC  Nada Macura. Pazite sad ovo – Karleuša postavlja pitanja ispred naroda koji verovatno može da kupi ako proda svoju obuću, i Nada Macura, lekar hitne pomoći koja je došla da izjavi u više navrata kako je intelektualac – nije dodala sa glavom Teletabisa – koja uredno brani mučenog premijera od Karleušinih pitanja. Meni će to veče sigurno ostati u top-five dešavanja u progamima uživo. I za suze i za smeh, za svakog po nešto. Suma-sumarum, ova dva meseca su mi bila i previše, pa bih ako može u neku hibernaciju do sledeće godine. U ovoj ništa dobro neće doći u to sam već sad sigurna. Biće da je i većinsko stanovništvo već smrznuto kao gotovo jelo, čekajući da ih neko izvadi i odmrzne, ne bi li malo poslužili svrsi življenja.  (Dalje)