Ne okreci se sine

Definicija referenduma glasi: „Referendum je oblik neposredne demokratije, tj. oblik neposrednog učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenju političkih odluka. Putem referenduma, gradjani se izjašnjavaju (neposredno ili tajno) da li su za ili protiv odredjenog zakona,  akta, političke ili druge odluke koje su već donesene ili se njihovo  donošenje planira“.

Da li se neko seća kada je poslednji put kod nas neko nešto pitao ovaj narod? Da li želimo u EU; da li želimo u NATO;  da li želimo izbore; Da li smemo da želimo, pitala bih ja odgovorne? Naši mandatari su izgleda čvrsto rešili da se uhvate za reč „neposredno“ iz definicije, tj. drže se onog drugog dela gde se kaže:“za odluke koje su već donesene!“, pa misle ako su oni već odlučili – što bi nas išta više pitali! Možemo da se pitamo istoi za plebiscit, koji je nastao još u Starom Rimu. Razlika je mala: referendum se češće primenjuje kada su u pitanju zakoni, a plebiscit je izjašnjavanje o obliku vladavine ili drugim važnim problemima. Mislim da uopšte nije važno kako će ih nazvati, bitno je da nas konačno uključe – više se radi o nama nego o njima.

Sva ova pitanja koja nam u zadnjih par meseci poturaju pod nos veoma su važna, od njih zavisi budućnost naše dece, zato ih ne smete shvatati olako – zato bi morali da znaju naše mišljenje o svemu tome.Biće da i u vasti misle isto, pa se radje ogradjuju rečima kako oni rade sve najbolje za nas i zbog nas – i upravo onako kako smo mi to tražili. Neka razmisle još jednom. Nije ih valjda strah šta bi mi odgovorili kada bi nas pitali šta mislimo o svemu navedenom?  Ankete koje se rade sa malim brojem populacije ispred ili bez kamere su samo opipavanje pulsa, vešta dramaturgija režisera. Koliko u tim anketama ima negativnih odgovora nikad nećemo saznati – ne prikazuju ih.

NATO je meni asocijacija na bombardovanje nas i naše dece. Niko verovatno nije zaboravio zvuk sirene, trčanje po podrumuma, opštu nestašicu i beznadje. Sada bi verovatno trebalo da kažemo puj-pike-ne važi, bitno je da se i mi konačno prišljamčimo nekome pa da nas više ne diraju. Nema više razloga da nas maltretiraju, sve su odradili što su hteli, nemate čega da se bojite. O ulasku u EU izlišno je govoriti kada stalno slušamo glasine kako jedva drže konce u rukama, i koliko njih već hoće da iz iste izadje. Jedino ako smo dovoljno ludi (nije da nismo), da trčimo za poslednjim vagonom koji i dalje uvek zamalo uzmiče. Ako ga i stignemo i u trku se uspentramo u njega, biće to čudesan prizor kao iz indijskih filmova gde jedni drugima sede na glavi, sve zajedno sa kokama, kozama i ponekom ovcom. Srećniji će sesti na krov vagona – bar če imati vazduha.

Nekada davno je neko mudar rekao NE svima koji su se otimali o nas. Tada je bilo veoma važno i napeto ali preživelo se i lepo se živelo. Sada je ponovo opasno ali dobro razmislite i skupite hrabrost. Nikom od njih do nas nije stalo – plasiraće svoju robu, imaće jeftinu radnu snagu, ukoliko ovde ima snage za bilo šta. Evropljani zaboravljaju da smo mi oduvek u Evropi. Koliko god nas ucenjivali, mi ćemo i dalje biti tu gde jesmo, ne mogu nas oterati sa našeg kontinenta. Njihov cinizam i bezobrazluk je postao više smešan nego tužan. Šta uopšte nas može da uplaši nakon svega?

Ako referenduma i bude, od mene će dobiti NE sa smajlijem, kako biim bilo lakše. Oslonite se isključivo na sebe i svojih deset prstiju, niko vam ništa neće pokloniti. Samo će uzimati dok god ima šta da se uzme i ono malo što ste teško stekli. Ne NATO, ne EU. Samo Srbija sebe spašava.Generalna

Rano jutro, pola šest, svakog dana ustaje - moja Milena. Miriše na jabuke, živi ko podstanar - moja Milena. Oči su joj pune sna, kako li se preziva?! - moja Milena (prešla skoro sa MM na MV). Ruke baš pokazuje, prilično su bucmaste, kaže da dobro je - moja Milena.

Milena teško da si moja generacija, davno je bilo kada smo se prvi put srele, odnosno kada sam ja tebe srela kao mali proćelavi zamotuljak. Stigla si u vreme predivnih praznika i urlala bez prestanka. Prvih godina nerazdvojne, kasnije, kako to i treba da biva, sa odrastanjem i širenjem soptvenih krila, moja generacija u odnosu na tvoju polako je ostajala korak, dva iza tebe. Tvoja generacija kroz koju si prolazila ponekad kao kroz gustu londonsku maglu, a ponekad kao da šetaš po suncem obasjanom Mediteranu, nije uspela (iako je bilo pokušaja) da ti uzme dušu. Srećom, bez obzira na razliku u godinama ništa nas ne deli. Naša generacija je uvek previše htela, a ti si pružila i više nego dovoljno lepih trenutaka - seti se samo one proklete viljuške i kako si joj došla glave.

Tvoj najveći uspeh koga svi željno očekujemo u januaru je dolazak na svet jedne potpuno nove generacije. Tada ćeš verovatno malo bolje razumeti sva naša smaranja, trabunjanja i naklapanja, i neprestane želje ka uzvišenijem i boljem. I tvoja ćerka će ustajati rano, verovatno ranije nego ti, mirisaće i ona na jabuke dok joj oči budu pune sna - znamo i kako će da se preziva. Biće prvih par godina sa nama i oko nas, mali zamotuljak (komentar za kosu će da sačeka), pa će i ona kao svetlosna godina da odleprša u neki svoj svet - nadam se u neki normalan i srećan baš kao što je tvoj svet danas. 

Nadam se da niko neće zameriti na ovom ličnom tekstu upućenom zapravo samo jednoj osobi (ali vrednoj), maloj ženici i mojoj sestričini Mileni. Srećan rodjendan od starije generacije.

PS:Što se generacija uopšteno tiče, volela bih da dodam da bi bilo super kada bih u nekoj priči stvarno bili vršnjaci, mislim da bi bile odlične drugarice - ali to već prelazi u SF.

Odmah da razjasnim, u tekstu neću (previše) kritikovati decu i njihovo ponašanje, ni roditelje za vaspitavanje. Ne znam više ni da li su deca u tolikoj meri uopšte kriva za sve čudnije ponašanje što u školi, što na ulici i javnim mestima. Veliku ulogu sigurno igra i samo okruženje, pa ako hoćete i ova naša Nedodjija sa svim svojim rijalitima, i drugim multimedijalnim kičerajem kojima su izloženi. Da li roditelji mogu da ih od toga odbrane i drže ih pod staklenim zvonom? Teško - nemaju vremena dovoljno se posvetiti tom problemu. Mnogi su čak i veoma malo upućeni u  detalje života svoje dece van kuće. Deca uvek imaju jedno lice za ukućane, a sasvim drugo koje pokazuju medju svojim idolima gde žele da budu zapaženi. Mnogi tako pokazuju i osobine koje im nisu ni u genetskoj strukturi ali osećaju se primoranim da idu "u korak" sa vršnjacima. Pogledajste samo koliko se programskih šema pojavilo u kojima su raznorazni članovi estradne elite u potrazi za mladim talentima, uglavnom iz oblasti pevanja. Shvatili izgleda i roditelji i deca da ovde jedini prosperitet dolazi iz mikrofona i dobrog izgleda, ponekad malo prepravljenog. U današnjim novinama osvanuo članak da je otac jednog učesnika ovakvog šou-programa, išamarao svog mezimca i nakon toga bio prijavljen policiji od strane sina i majke. Doduše, ne navodi se koji je bio razlog šamaranja. Pre par nedelja takodje je mladi pevač, finalista takmičenja dobijao lascivne poruke nekog manijaka iz gej populacije, pa su i policija i pravosudje imali pune ruke posla. Možda bi trebalo promisliti više puta o upućivanju dece na ovaj strmi i težak uspon, nisu sva deca ni dovoljno zrela ni stamena da mogu da izadju na kraj sa estradnim načinom života. Ne donose svi noviteti nešto dobro, kao što i o Zakonu o zaštiti dece kojim nam sve češće mašu ispred nosa ne mislim ništa dobro. Deca nezgodnog uzrasta mogu početi prijavljivati roditelje iz čiste osvetoljubivosti, na primer ako ih ne puste da idu svugde gde im padne na pamet. Ne shvatajući da sebi čine medvedju uslugu, sigurna sam da se i to dešava. Sem u slučajevima dokazanog zlostavljanja, teških alkoholičara ili narkomana od kojih bi ovaj Zakon trebalo da ih zaštiti, ne treba da ih toliko štiti od normalnih roditelja. Ako im od straha i lupe ponekad neku dangu, nije smak sveta. Postoji izreka da svako jutro treba da oplalite šamar detetu, a ako vi ne znate zašto - ono će sigurno znati. Izvukla sam iz konteksta aforizam Duška Radovića koji je ovo rekao, ali za žene. Ali vremena se menjaju i to na gore. Pronašla sam na net-u zakletvu koju su polagali djaci davne 1914.god.:

"Zakljinjem se da neću uništavati drveće, gaziti cveće i obećavam da neću pljuvati po podu u školi, ni u kući, ni na ulici; dajem reč da neću kvariti ograde ni nanositi kvar gradjevinama, nikad neću bacati hartije niti bilo kakvo djubre po putu, biću uvek učtiv, štitiću ptice, braniću tudju svojinu onako kako bih želeo da drugi brani moju, obećavam da ću biti iskren i pošten gradjanin." Zvuči naivno i lepo, baš kao i vreme u kom su živeli.

I moja generacija je polagala zakletvu kao Titovi pioniri, i mi smo je se pridržavali. Tada je naš grad i naša država bila mnogo lepše i bezbednije mesto za rast dece. Umesto što se svakodevno zgražavamo nad ponašanje nekih momaka i devojaka, treba da se zapitamo kako je do toga došlo i ko je tome kriv? Teško pitanje. Generalna

U cilju sprečavanja neizmernih troškova koje u poslednje vreme trpim od svoje lepše polovine, rešen sam da je ponovo udam ali za nekog drugog - vrlo povoljno.

Relativno kratko smo zajedno, vrlo je uredna, vredna i okretna. Uvek joj kosa ofarbana, našminkana je do bola, cipelice i čizmice najjače i najskuplje. Dosta sam lično ulagao u nju, sasvim namerno, ali sam u poslednje vreme primetio da je počela vrlo vešto i na kvarno da mi izvalači i zadnji dinar iz kuće. To joj je zapravo i jedina mana - biće da je sponzoruša. Namirisana je nevidjeno. Svake nedelje dobija novi parfem. Kada je izvedem u šetnju moram kao obuzet nekom fobijom stalno da gledam ko je merka. Umoran sam od svega toga. Ne mogu da je odvedem u bioskop, restoran ili ne daj bože na fudbalsku utakmicu. Oko mene samo kibiceri - kakav je bre ovo narod? Uopšte ih ne razumem. Čim vide nešto lepo pored nekog drugog, nek se bolje pretvara u kerbera da brani svoje, ili nek se spremi za dobre batine. Ja baš i nisam neki mišićav tip. Pre sam mušičav.

I mnogo je mljadja od mene. Razlika u godinama je naša najveća prepreka. Ona može da skakuće veselo od jutra do večeri, pa i noću. Ja taj tempo više ne mogu da izdržim - stigle me godine, novčanik sve tanji. Neka se jave isključivo mladi, izdržljivi, platežni, jer njene godišnje dorade i održavanje koštaju djavo-i-po. Mene su dovele do prosjačkog štapa. Mladost se sada više održava nego starine. Nisam vam samo rekao njeno ime - a ima mnogo lepo ime - zove se Mercedes Twin Turbo V8.

Zainteresovani zovite na 064xxxxxxx, ali od nedelje, hoću da je gledam bar još nedelju dana, dok joj ne istekne registracija.

PS: Bez obzira na sve mane, duša me boli što moram da je dam drugome. Nesretni Selja. 

Tokom poslednjih (suludih) godina, kad god nekoga pitam "šta radiš?"-a javlja se sa posla, odgovor je uglavnom-evo ništa pametno. Tako i naš lenji Gaša, koji uz preporuku premijera (strašnog) lično, koji samo što nije podneo ostavku umesto njega, ni to ne zna dostojanstveno da uradi u nekom normalnom roku. Verovatno očekuje neku vrstu podrške od saboraca - od jutros čujem da se pišu peticije kako bi ostao na funkciji - horor. Po meni nije toliko ni stvar  (Dalje)

Nije samo ovo tmurno vreme bez sunca ono što me muči. Tumorni oblaci spuštaju se sve niže - ili je to moj subjektivni osećaj. Sve je mračnije, hladnije, dolaze praznici - niko im se ne raduje. Sem mozda Kineza, prodaće dosta ukrasa za jelke, valja se da svake godine kupite bar jedan novi, toliko znate. U sveopštem sivilu, pravo sa mora ili možda iz svoje novootverene škole jedrenja pojavljuje se ponovo, a odavno je ušao u legendu, RAWKT iliti Rambo Amadeus World Kilo Tzar. Probija tmurne oblake, donosi zrak sunca i uredno razbija tabue koji nam se svakodnevno nameću. Sa novim "nosačem zvuka" za veoma kratko vreme uspeva da prodre u sve sfere društva i tako unese veselje u naše duše koje uveliko izgledaju kao izduvani baloni. Pratim delo i rad ovog umetnika od samog početka, koji je sam nazvao turbo-folkom - a isti su mu kasnije oteli neki čudni ljudi koji su bili u tripu da rade nešto slično. Spotovi minimalistički a govore više od većine filmova "A" produkcije koje odgledah u zadnje vreme. Skrenula bih pažnju na najnoviji spot, koji kao da stiže sa Animal Planet-a, gde se radnja odigrava u akvarijumu, sa jednom tupavom ribljom pojavom, koju možemo prepoznati kao nekog od glavešina ali i nas kao naciju. Apatični, otupeli, koprcamo se - a odavno na dnu. I "Vrh dna" mnogo poručuje, asocira na dno dna. Rambo ostavlja nama da izaberemo kome bi posvetili ovu pesmu. Baš lepo sa njegove strane, možemo mnogo frustracija na ovaj način da izbacimo iz krvotoka pa da se osećamo malo bolje.Anomalija imamo i previše - izaberite sami svog favorita. Bilo bi sjajno kada bi imali više ovako inteligentnih i visprenih umetnika koji govore tako mnogo u samo tri reči. I mnogo je zanimljivije za slušanje od sabranih dela analitičara koji zaradjuju po sistemu "mlatimo praznu slamu".

Da završim uz onu čuvenu:"16000 policajaca, jure Džordža, ulicama grada Čikaga", pokojnog velikog umetnika koga do dana današnjeg retko ko može da dostigne, tako i u slučaju Ramba koji je svoj i jedinstven, pa kao takav i ne može biti kopiran sve i da neko to pokuša. Zato mislim da uz naziv RAWKT može slobodno da doda Radovan IV. (Dalje)

Koji dan je napogodniji za dobru knjigu? Naravno siva, tmurna, zimska nedelja. Započnite jutro polagano (za one srećnike kojima i nedelja nije radni dan), razvucite se kao "Mačka na usijanom limenom krovu", pa uz kafu pogledajte ka polici sa knjigama. Postavljene su ispred vas gotovo kao švedski sto - na vama je samo da izaberete. Šta može da zvuči dovoljno privlačno da bi izabrali onu jednu koja će zadovoljiti apetit? Naslov, sadržaj, celokupni dojam u vezi "debljine"(ja bih to prevela kao opširno ili obimno), ili je bitno i naše raspoloženje? Koja god kategorija da nas privuče, mnogi nakon par strana pomisle da su pogrešili i prebrzo odustaju. Ne treba žuriti. Dajte piscu šansu da malo raširi krila bar u prvih pedesetak stranica - možete doživeti divno iznenadjenje, pa čak i prosvetljenje. Neko želi da ga prvi pasus pokupi kao ekspresni voz kojim će putovati brzo i uzbudljivo. Drugi žele postepen priliv informacija dok ne iskuse krešendo kao u Ravelovom Boleru. Lično pripadam drugoj grupi, gde radnja teče lagano da bi me do kraja ošamutila tako da narednih mesec dana ne mogu da pročitam ništa. Prvi put sam imala takvo iskuatvo sa Bulgakovim - Majstor i Margarita - ako ste čitali verovatno znate o čemu pišem.

Bez obzira na neprestani priliv novih romana (što je generalno dobra stvar), toplo preporučujem da se bar jednom u godini vratite dobrim starim klasicima. Uvek ćete pronaći nešto novo. Svako malo nanovo pročitam Orkanske visove, čiji me vetrovi ponovo "oduvaju". Orvela možete slobodno čitati svakih par meseci, a kako knjiga odmiče od vremena u kom je napisana sve se više primiče čitaocima i sve brže se dešavaju vizije kojima je pisac bio opsednut i kojima su se nekad smejali. Bilo bi tu previše nabrajanja, od Nepodnošljive lakoće postojanja, preko Krstaševog groba ili Velikog Getsbija. Vratite se ponekad starim izdanjima i udahnite im ponovo život. Ima ih jako mnogo koji to apsolutno zaslužuju - čak i Herodotova Istorija - jednostavna, puna mudrosti. Nikad nećemo znati koliko je zapravo istinita, ali koga briga? Važno je da se uz nju dobro osećate i dobro zabavite. 

Tekstualne poruke, tipa SMS-a, vibera i ostalog, možete zameniti ponekad i ručno napisanim pismom, ili u skladu sa trenutkom novogodišnjim čestitkama. Zamislite lice koje primi pismo ili česitku pisanu rukom. Ta slika bi u današnje vreme bila neprocenjiva. Ako ne možemo da usporimo ovu naču planetu vraćanjem starih dobrih vrednosti kao što su čitanje i pisanje, bar je nećemo dodatno ubrzavati. Ionako srlja u propast. 

Danas slabo poznat naziv iz naslova uveliko se koristi, bez mnogo raspitivanja, bez ikakvog zdravo-razumskog razmišljanja, po sistemu - kud svi tu i kilavi Radovan. U poslednjih dvadesetak godina, ono što je bilo predodredjeno isključivo za filmske i ostale selebritije, sada je po veoma povoljnim cenama dostupno i širokim narodnim masama, i to ne samo gospodjama u poodmakloj dobi već i mladima koji se utrkjuju ko će pre napumpati neki od vidnih atributa. Na stranu moje mišljenje da majke ne trabaju izgledati kao ćerke, one su čak te koje ih podržavaju u estetskim promenama te za iste naravno i plaćaju. Trabalo bi prethodno da se dobro informišu o supstanci koju zdušno troše, a potom da isto znanje prenesu i potomstvu jer svako "za" ima i svoje "protiv". Bez obzira na tvrdnje koliko je bezopasan, botox je zapravo prečišćena supstanca dobijena od bakterije. Možda sam ja kukavica, ali meni bi ovo već upalilo žutu lampicu u glavi. Injekcije botox-a blokiraju mišićne signale, te se zbog toga stvara manje bora. Žuto prelazi u crveno, pogotovu kad saznate da ista supstanca može izazvati-doduše u retkim slučajevima - mišićnu slabost, simptome gripa, padanje kapaka i kao šlag na torti botulizam.

Obzirom da na ovim područjima svi sve znaju,više nije u modi prokomentarisati nečiji izgled zadivljenim pogledom, već istraživačkim u smislu - da li je sve na njoj stvarno njeno? Žene koje prirodno imaju zategnuto lice doći će jednog dana u poziciju da im niko ne veruje da nisu "nešto" radile na sebi. Najtužnije je što će ovaj tekst verovatno izazvati više loših nego dobrih vibracija, uz masu komentara kako bih trebala da skinem paučinu sa očiju, da sam zastarela, konzervativna nadžak baba. Pokušajte da razmišljate drugačije. Sva tetoviranja, bušenja, silikonski pojačivači i druge - danas veoma cenjene potrebe - ne mogu izmeniti ni ličnost ni genetiku. To smo što smo, sa doradom ili bez nje. Svake godine jedna svećica više dolazi na tortu, dok god imate nerava da ih stavljate - sve ih je teže oduvati zbog količine. Ako baš morate da ubrizgate neku injekciju, dobro se raspitajte o onome za koga ste se odlučili, proverite ambalažu. Pojavilo se dosta nestašnih proizvodjača sa lažnim proizvodom sumnjivo niskih cena. Niko ne želi da dobije ponudu za ulogu Joker-a u novom serijalu "Batman"-zato oprez!