Ne okreci se sine

Konačno, posle padavina koje nas skoro ponovo potopiše, zasija i sunce.  April u Beogradu zna da bude lep. Zna da bude i oštar. Još malo će i Uskrs, a kao da je još juče proslavljen Božić. Ne znam da li je utisak samo moj, ali dani lete tako brzo-kao nikada do sada. Moguće je da to primećujemo samo mi u zrelijim godinama, čekajući Godoa iliti doživotnu ličnu kartu. Verovatno najmrskiji doument na kugli zemaljskoj – po sistemu – u redu je dovoljno ste dali, sve vam je uzeto. A šta je ove godine donelo proleće? Uglavnom odlaske nekih dragih ljudi koje ni ne poznajemo. Dragi su, zato što su nam obeležili mladost, dobar deo života, neki i malo manji ali nikako nezapaženi.  Prvo ode Dejvid Bouvi i odnese svoje“pauke sa Marsa“ negde daleko, brzo zatim i sjajni  Alan Rikman ostavljajući duh negde po hodnicima engleskih pozorišta i ostavljajući globalan osećaj gubitka. Lokalno, još se nismo oporavili od neprevazidjenog Flojda – verovatno deca u nama misle da neki ljudi žive večno – da ima kosmičke pravde i živeli bi, napusti nas i dragi Čeda-Velja, mladi Marinko koji je tek trebao da punim plućima uživa u životu i radi ono što najbolje ume. Ne može čovek ni da se posveti razmišljanju o nekome od njih, jer šta je preostalo ovde dole? RIJALITI JEEEEEEE, kao da već odavno ne živimo u istom. Proleće nam dovede i Rialiti i Royaliti, ali kao najveći skorašnji šok, stigla presuda iz omraženoga nam Haga, definitivno najboljeg rijalitija ikada snimljenog, ovoga puta sa režijom royaliti Vojvode Šešelja. Ako treba od sreće da zapalimo nečiju zastavu, nema problema. Šta reći? Možemo samo da se tiho prekrstimo i pomolimo da usijani mozgovi ne dovedu njega u parlament, a nas sve skupa odvedu direktno u vesele devedesete. Bolje rečeno ...u Honduras. Uz dužno poštovanje za njegove obožavatelje, tamo osudiše one koji su možda samo izvršavali naredbe kao vojnici. On je bio skandal-majstor koji je iskakao iz svih mogućih aparata i novina izbacujući nacionalističke parole, huškajući budale i čuvajući svoje dupe.  U stvari nije vredno da se o njemu piše, kad ga ni oni neće. Hag je izgleda sa proleća rešio da i nešto naše usvoji, a to je izreka :“Tudje nećemo, svoje ne damo“, uhapsivši Florens Artman, jedinu koja je smogla hrabrosti da kaže svoj sud o njihovom „sudu“. Proleće je tek počelo, lipe cvatu, dolaze izbori, mi isprepadani kao nikad pre. Kad shvatite da vam sudbinu kroje uglavnom oni sa isteklim ličnim dokumentima, meni nije svejedno, ne znam za druge. Bolji život nekom drugom prilikom....budite mi zdravi.

Generalna Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE