MOJA ŠPANIJA
Ispričaću vam par reči o Španiji. Odakle uopšte da krenem? Najbolje ipak od Španaca. Vrlo su nam slični, valjda se zato tamo i osećam kao kod kuće. Neobavezno obučeni, ne gledaju i ne haju puno za skupom gardarobom, vrlo su komunikativni bez obzira što se ne razumemo. Engleski naravno niko ne govori – možda ga pomalo i znaju ali ne žele da ga koriste.
Zato ćete toplih osmeha dobiti u neograničenim količinama, ruku na ramenu u znak nekakve poruke da će sve biti dobro. I zaista tog momenta osećate kako je sve u redu. Nasmejani su, verovatno jer ne gledaju mnogo televiziju – sem kad su utakmice u pitanju – onda je pola nacije ludo, bilo muško ili žensko. Uzmite im sve samo ne pivo i paelju, i srećni su. Bar oni koje sam ja upoznala. Mnogi naravno ne znaju ni ko smo ni gde smo, ali ja im to ne zameram – neki put ne želim ni sama da prihvatim gde se nalazim. Šta možete od njih da naučite? Pa da uživate u svakom danu kao da je poslednji, da se radujete malim stvarima i velikim druženjima – tamo niko nikad nije sam.
Gradovi su moderni, na ulicama vreva i razgovor koji zbog brzine i galame možete protumačiti i kao svadju koja to nije. Veliki gradovi – velika gužva. Valensija i Saragosa verovatno odaju pravi duh Španije. Šareni ljudi kao na šarenoj pijaci – uostalom sve što vas interesuje o njima najbolje možete i videti na pijacama. Kad se naviknete na mnoštvo boja raznoraznog voća i povrća koje ovde nemamo priliku da vidimo, počnete da posmatrate prodavce. Smeju se i oni sa zubima i oni bez njih, unose vam se u lice nudeći robu da osetite miris. Naravno kad pazarite, nakon merenja i plaćanja dolazi ona neizbežna šaka gratisa, koja me toliko puta u sekundi vraćala u mislima našim pijačnim prodavcima – toliko su slični.
More koje sam ja obišla, nedaleko od Valensije je još uvek samo njihov kutak, sakriven od turista. Plaže su ogromne, šljunkovite sa niskim kamenim liiticama ponegde – odakle vam se pogled gubi na pučini. Preko nedelje gotovo pusta, samo meštani. To mi je naročito odgovaralo. Imate utisak da je plaža samo vaša, možete trčati po njoj, valjti se, plivati satima u talasastom ali toplom moru i da pritom nikoga ne vidite i da niko ne vidi vas. Svukuda okolo su palme, plantaže pomorandži – koje se beru u januaru, zamislite - poneko drvo masline jer za ovaj deo regiona nisu karakteristićne.
U Saragosi zato možete dok šetate gradom da uberete svežu maslinu sa starog drveta. To je specijalan doživljaj. Nema pasa lutalica, ima mnogo ljubitelja koji ih imaju. Ne bave se puno trčanjem ali svi voze bicikle. Dečaci najviše vole loptu naravno, devojčice se odlučuju za Enrikea – dok im roditelji slušaju Hulia Iglesiasa.
Sve u svemu, poprilično miran život bez trzavica, u manjim mestima jako spor na momente, dok ne stigne julska fešta od pet dana ludovanja kad prave maskenbale, jure za kravama -u ovom slučaju - i igraju tombolu do besvesti. Po završetku kao da smanje brzinu i vraćaju se polako u svoju svakodnevnicu, zadovoljni i srećni. Verovatno je u tome njihova tajna – uzmi sve što možeš tog momenta kada ti se pruža, i čuvaj to kao kaparu do sledeće prilike. Ja takodje sve ovo čuvam, do sledećeg puta kada ću ih ponovo videti, sa zadovoljstvom.
Normal 0 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE