Ne okreci se sine

Nekome je istorija majka, nekome maćeha. Osvrnite se unazad, kako bi uvideli da se zapravo ništa značajno nije promenilo još od starih Grka i njihove čuvene demokratije koju su doduše prekrojili par puta – kako je kome u datom momentu odgovaralo – ali se i dalje uredno u udžbenicima prikazuje kao definicija. Citiramo njihove mudrosti, koristimo i dalje dostignuća njihovih filozofa, matematičara. Doduše uz pomoć napredne tehnologije, ali suština je ostala ista.

Pogledajte ukratko – ako je to moguće – tekovine Rimljana. Senat je bio sve ono što je odvajalo Rim od ostalih „varvara“- dok se sa vremena na vreme ne pojavi poneki tiranin koji je i senat i gradjane držao u šaci da ne kažem strahu. Tada naravno senatori gube svoj uticaj, a sve se svodi na uvlakačku politiku u kojoj je svako gledao kako da sačuva živu glavu na prvom mestu, pa tek onda da izuzetno probranim rečima hvali tiranina bezgrešno se stideći sebe – u sebi.  Da ne spominjemo ne rasvetljena smaknuća za koje pošteno niko nije smeo ni da pita.

Šta se promenilo? Ubio me Bog ako znam. Ideja – zavadi pa vladaj – nikad aktuelnija. Hleba i igara u vidu gladijatorskih borbi nije još poprimila razmere koje je imala nekoć, ali kako vreme promiče nemam sumnje da će osmisliti rijaliti u kome će veliku novčanu nagradu dobiti jedini koji živ izadje iz neke „arene“. Razlika je što je to nekad podrazumevao drveni mač kao pomilovanje i slobodu, koja je od strane gladijatora smatrana za veliku čast. Danas, normalni ljudi kojih je sve manje – izbegavaju da gledaju tuče i psovke po raznim farmama i drugim farmama. Da se ne lažemo sve su to farme gde uzgajaju retku vrstu ljudi koja dolazi zbog novaca kako bi izigravali ne heroje već budale – koje „zabavljaju“ polusvet, zapravao po mom subjektivnom mišljenju negde oko osamdeset procenata polusveta koji životinjari po Srbiji.

Možemo diskutovati kome je šta „Ahilova peta“, Ili ko je kome Brut? Isti likovi sa drugačijim imenima koji će zauvek pokušavati da ostanu u centru pažnje na bilo kakav – uglavnom skaradan način. Pravih heroja odavno nema, verovatno od 1389.god., kao što rekoše onomad – sve što je valjalo tamo je i poginulo. To je bilo najbolje od naših predaka, nakon toga ne mogu da se podičim ili da ih poredim sa bilo kim  drugim.

I kako su Rim spasile guske onomad od Gala – poslati od strane Junone, zaštitnice žena, danas Patka treba da spasi Srbiju. Navodno ona je poslata direktno iz Brazila preko CIA-e, pa smo postali i strani plaćenici – nikad siromašniji.  Jeste da istoriju pišu pobednici, ali meni ovde postoji previše sličnosti, ipak se ponavlja, a mi se i dalje okrećemo – neko uz vetar, neko sa vetrom u ledjima. Pitanje je ko će koga da saplete – namermo naravno.

Pojavili se neki čudni ljudi, ne nose fantomke, nemaju palice i što je najbitnije možete ih vidjati u dogovoreno vreme – u po bela dana. Prošetaju po beogradskim ulicama, uglavnom zvižde i ne prave sprdnju sa uličnim inventarom. Iako zvuči mistično, zapravo nema nikakvog trilera, sve je u režiji nestranačkih lica, u čijem scenariju uglavnom možete čuti samo jednu rečenicu:“Čiji je ovo grad – naš grad!“

Rečenica je zapravo pitanje sa odgovorom – ali je postavljeno upravo zato što odgovora nema. Ako stanovnici bilo kog grada dozvole da „neko“ u sred noći pod velom dosta ispranih fantomki koje odavno nisu više in, ili smo bar tako mislili kada su završene nesrećne devedesete, dodje i odradi posao po replici iz čuvene pozorišne predstave „od kafanče – poljanče“, ne mislite da je prošlo dovoljno vremena da se vinovnici pronadju? Lično ne mislim uopšte da se ne zna ko su i šta su. Mene više interesuje ko odobrava vandalizam ovakve vrste i zbog čega?

Danas je to Hercegovačka, sutra može biti bilo koja druga ulica. Ako se oslonimo na onu staru –daš mu mali prst, on traži celu šaku- neće se na ovome završiti. Pitanje je samo da li ćemo mi to dozvoliti, da li ćemo izdržati na traženju odgovora? Nije zgoreg da se pridružite, šetnja je zdrava, a kakvo mrtvilo vlada možda vam se i dopadne kao dogadjaj.

Naša vlada verovatno misli da ako je prošlo  444 dana od pada nesrećnog helikoptera sa još nesrećnijim članovima posade – bez odgovora i odgovaranja – ako je ubijena pevačica i dalje u mraku bez konkretnog odgovora policije – bez odgovora i odgovaranja – da može da radi kako im se javi inspiracija, tretiraju nas kao ovce upravo zato što se i ponašamo kao ovčice. Sve što imamo da kažemo, govorimo izmedju sebe u svoja četiri zida. Rodjenjem ste dobili glas da bi se čuo, ne da bi vas ućutkivali. Ako su ovce pogodne za šišanje ili klanje, ja sebe u tom filmu ne vidim.

Na žalost ako i niste u mogućnosti da dodjete, na retko kojoj televiziji možete čuti i jedno slovo o dogadjanjima u našem gradu, pa morate da lovite internet televizije. Naravno da bar dve trećine Srba nema ili ne zna za mogućnost obaveštavanja o raznoraznim dogadjajima. Zato uredno nisu uskraćeni za sve nebitne – tipa Anastasijinog rodjendana koji zamalo da se imenuje kao državni praznik, a farmi i parova ima toliko da sad već strahujem da su ih tamo zaključali mimo njihove volje, dok god svetina blene u njih.

Probudite se aman, beznačajnim i trivijalnim poturanjem ovakvih budalaština skreću pažnju sa važnih i bitnih stvari od kojih – a uopšte ne mislim da preterujem – nam zaista trenutno život zavisi. Ja ću 11. juna prošetati svojim gradom sa pitanjem:  Quo vadis, Domine? Zaista znate li kuda idete? On nas je negde nažalost pogubio, bojim se da ćemo ovo morati sami da rešimo.